Uspon i pad EU projekta (5): Raspad SFRJ dar s neba
U dramatičnim događajima incijativu su preuzeli zagovornici stvaranja političke unije i proširenja EZ. Plan da se stvori evropska federacija se više nije krio od javnosti. Tim povodom, a pod izgovorom ujedinjenja Nemačke, u Dablinu je održan vanredni samit EZ 28. aprila 1990.
Deset dana pre toga Kol i Miteran su objavili da je neophodna IGC kako bi politička i ekonooska unija startovale istog dana, 1. januara 1993. Ali, Miteran i Kol su istovremeno pokušali da kupe vreme i nekako spreče raspad Sovjetskog Saveza, pa su poslali pismo predsedniku Litvanije tražeći od njega da suspenduje deklaraciju o nezavisnosti kako bi se olakšali pregovori sa Moskvom. Oni o tom pismu nisu nikoga obavestili što je u samom početku dovelo u sumnju da je zajednička spoljna politika uopšte moguća.
Tektonske promene
Margaret Tačer je na samitu u Dablinu zatražila da joj neko objasni šta ta politička unija EZ zaista znači. Istovremeno, da bi se amortizovala novonastala moć Nemačke, oživljena je i ideja proširenja, pa su ubrzo prvo aplicirale Austrija i Švedska, a potom i Malta i Kipar. Ali, dogovoreno je da proširenja ne bude dok se 1992. ne završi formiranje jedinstvenog tržišta unutar EZ. Kada je reč o zemljama Istočne Evrope, Žak Delor je izjavio da ne treba žuriti i da će biti potrebno između 15 i 20 godina priprema da bi se one priključile EZ.
Zanimljivo je da je Delor na samitu EU 27. oktobra 1990. godine u Italiji predložio da EZ treba da podrži Sovjetski Savez deklaracijom da njegove spoljne granice ostanu netaknute što znači da nema nezavisnosti ni za baltičke republike. Kad već ne može da se spreči ujedinjenje Nemačke, onda bar da se sačuva Sovjetski Savez. To znači da su Evropljani bili svesni posledica tih tektonskih promena, ali, očigledno, neko drugi je odlučivao.
Sve je praćeno monetarnom unijom, pa je tako kriza izazvana ujedinjenjem Nemačke i padom komunizma prikrivana i naravno korišćena pojačanom aktivnošću na Uniji. Cela aktivnost EZ se svela na neprestano ponavljanje o političkoj uniji i bilo kakav prigovor je odmah odbacivan. Doduše, jedina zemlja koja se tome odlučno protivila je bila Velika Britanija, ali nju više niko nije slušao, niti je želeo da je sluša.
I onda, usred velikih ideja i javnog entuzijazma za zajedničkom politikom i političkom unijom dolazi Prvi zalivski rat kada je Irak okupirao Kuvajt. To je potpuno politički pocepalo EZ. Britanija i Francuska su podržale američki rat protiv Iraka, ali Nemačka je bila odlučno protiv. Nemačku su podržale Danska, Španija, Grčka i Holandija, kao i Belgija koja je odbila da Britaniji isporuči artiljerijsku municiju koje bi njene snage koristile u tom ratu.
Velika iluzija
A onda, dok su britanski premijer Džon Mejdžor i francuski predsedniki Miteran prijateljski dogovarali zajedničko učešće u Zalivskom ratu, Francuska je iza leđa pokrenula zasebni mirovnu inicijativu u Ujedinjenim nacijama da se sve reši pregovorima i to tako što bi se iračko povlačenje iz Kuvajta vezalo za mirovnu konferenciju o celom Bliskom istoku. O tome Francuska nije nikog prethodno obavestila, ni Vašington ni London, i onda su Amerika i Britanija u UN blokirale tu inicijativu.
To je još jedno svedočanstvo stvarnih odnosa i u EZ i među zapadnim saveznicima, ali i potpunom nejedinstvu u EZ, pa se tako zajednička spoljna politika na svom prvom ozbiljnom testu potpuno urušila. Pokazala se kao velika iluzija. Ali, u EZ i Briselu sve se guralo pod tepih i kao da se ništa nije dogodilo. Predsednik EK Delor je, naprotiv, pokrenuo još veću kampanju jer, kako je tvrdio, taj neuspeh je samo još jedan dokaz da EZ mora da ide kao političkoj uniji. I to je postala stalna praksa evropske integracije.
Problemi se guraju pod tepih, svi se prave kao da se ništa nije dogodilo, i ide se ka drugim rešenjima koja samo stvaraju još veće probleme. Tako do današnjeg dana funkcioniše evropski projekat.
Pažnju je u to vreme izazvalo zbijanje nove krize, one u Jugoslaviji. Dve bivše jugoslovenske republike Slovenija i Hrvatska su proglasile nezavisnost 25. juna 1991. godine. Dva dana kasnije JNA je pokušala da silom spreči otcepljenje, a u Luksemburgu je to predstavljeno kao da je Beograd poslao vojne snage u Sloveniju.
Vest o tome je na samitu dočekana kao poklon s neba i priliku da EZ demonstrira da je supersila i pokaže svoju zajedničku spoljnu politiku na delu. Odmah je poslana "trojka" da posreduje. Tu su, prema modelu "trojke", bili šefovi diplomatija Luksemburga, Italije i Holadnije, Žak Po, Đani Demikelis i Hans van den Bruk.
Za Poa jugoslovenska kriza je bila znak "da je kucnuo čas Evrope". Po je rekao da "ako jedan problem Evropljani mogu da reše, onda je to jugoslovenski problem. To je evropska zemlja i to nije posao Amerikanaca niti bilo čiji drugi". Predsednik vlade Luksemburga Žak Santer je rekao novinarima "mi ćemo upotrebiti sva sredstva da sačuvamo (jugoslovensku) Federaciju".
Opasna definicija
Tog 28. aprila 1990. nijedan lider EZ nije znao da Margaret Tačer objasni šta to tačno znači - politička unija EZ. Samo je italijanski premijer Andreoti rekao "da bi bilo opasno jasno definisati političku uniju i šta taj termin znači". Toliko je tako ozbiljan projekat bio zakulisni, tajni posao, a tiče se života stotina miliona ljudi. Iako je podržavala Kola, izgleda da je Francuska bila u najnelagodnijem položaju jer se plašila za svoj status u situaciji kad Nemačka postane velika i najmoćnija. Tako su Francuzi još tada u Dablinu predlagali mesto stalnog predsednika Evropskog saveta kao kontratežu nemačkoj moći. Trebalo je mnogo godina da se ta ideja i ostvari.
Niko nije obavezan
Rad na jedinstvenoj valuti je praktično započet na samitu u Rimu 14. i 15. decembra 1990. i taj deo je, u stvari, pisao sam Delor. Osam zemalja je podržalo, ali je dogovoreno da nijedna zemlja nije obavezna da se pridruži sistemu jedinstvene valute. Bile su onda dve IGC jedna o EMU, a druga o političkoj uniji i takozvanoj reformi strukture EZ.
