Revolucija bez kraja
Svojevremeno je uticajna analitička korporacija RAND napravila opsežnu studiju nazvanu "Kuba posle Kastra". I izuzev stastističkog pregleda o "stanju stvari na Kubi", u predviđanjima su omašili. Pre svega, oni su tada razmatrali Kubu posle Fidela Kastra, računajući da će odlazak legendarnog revolucionara doneti tektonske promene, možda čak i slom sistema bez takvog političkog autoriteta. To se nije dogodilo i Kuba je zapanjujuće lako prošla kroz odluku Fidela da 2006. vlast preda mlađem bratu Raulu koji jeste bio "prvi brat Kube", ali nikada posebno željan vlasti.
Raul je vladao Kubom 12 godina, čak i ne tako čvrstom rukom kao harizmatični brat, a sada je i tome kraj. Bar u izvesnoj meri. Raul Kastro vlast je predao ove nedelje Migelu Dijas-Kanelu, birokrati Komunističke partije i bivšim ministrom visokog obrazovanja, koji se čak nije ni rodio u vreme čuvene revolucije koja se završila na Novu 1959. godinu maršom Če Gevare na Havanu.
Dijas-Kanel se smatra čovekom kontinuiteta koji neće zadirati u sistem koji je šest decenija na snazi. Pred njim su, ipak, ogromni izazovi i na nekoliko detalja valja obratiti pažnju. Prvo, Kastro i odlazi i ne odlazi jer ima nameru da ostane na čelu partije do 2021. i svakako će imati uticaj iz senke.
Uostalom, još jedan uticajan Kastro ostaje u sistemu, budući da je šef kontraobaveštajne službe Raulov sin, pukovnik Alehandro Kastro Espin. Jedni smatraju da će odlatle i dalje tata i sin upravljati Dijas-Kanelom, drugi da neće, već da će štititi naslednika od onih koji bi radikalne promene, što u povratku u tvrđi režim, što u liberalizam.
Problemi sa SAD
Za Dijas-Kanela će problem biti i odnos sa SAD, moćnim susedom o kojem može kubanska vlada misliti šta hoće, ali mora da živi kraj njega. Raul Kastro je uspeo da posle pola veka postigne sporazum o obnovi diplomatskih i trgovinskih odnosa sa SAD. To je bilo u vreme Baraka Obame, ali danas u Beloj kući sedi čovek potpuno drugih pogleda. Konfliktni Donald Tramp je odmah Obaminu politiku nazvao promašenom jer se Kubi popušta, a da ona ništa nije učinila zauzvrat (što uopšte nije istina). Zbog toga je uveo restrikcije za putovanja i trgovanje, a Kubance koji žele da posete SAD je primorao da vizu bez ikakve potrebe traže u 2.000 milja udaljenoj Gvajani!
Kanel-Dijas vrlo dobro zna u kakvom je stanju kubanska ekonomija. Glavni političko-ekonomski saveznik, Venecuela, u ruševinama je i potpuno ekonomski i politički slomljena. Ona više ne može da pomogne ni sebi, a kamoli Kubi.
Kubanci rade u proseku za tridesetak dolara, tek svaki peti ima mobilni telefon, a internet je kontrolisan i dostupan samo manjini. Tačno je da je Raul Kastro odškrinuo vrata slobodnijoj ekonomiji, pre svega u zanatstvu, turizmu i pratećim uslugama, ali je sama vlada priznala da je Kubi neophodno da dogodine privuče samo u turizmu dve i po milijarde dolara investicija kako bi turistički sektor mogao da funkcioniše.
Profil Dijas-Kanela
* mlađa generacija lidera koji se zalagao za modernizaciju Kube
* od njega se, kao dugogodišnjeg funkcionera Komunističke partije, ipak ne očekuje da insistira na velikim političkim promenama
* po obrazovanju je inženjer elektronike
* kao mladi šef pokrajinske partije, usprotivio se politici partije time što je podržao kulturni centar koji je prijateljski nastrojen prema LGBT zajednici
* na nacionalnom nivou pozivao je državne medije da sa više kritike pokrivaju događaje
* tražio je veći pristup internetu kako bi se jedno od najslabije povezanih društava otvorilo ka svetu
* izabran je 2003. za šefa partije u pokrajini Olgin
* 2009. je postavljen za ministra za visoko obrazovanje
* Kastro ga je 2013. izabrao za svoju desnu ruku i pohvalio ga zbog njegove "solidne ideološke snage".
U privatnom sektoru radi 550.000 od 11,5 miliona Kubanaca, ali je to donelo i izvesne probleme jer su u državnoj službi plate uravnjene, dok u privatnom rastu, pa dolazi do socijalnog raslojavanja što je neminovan atak na komunistički poredak. Kuba, takođe, ima dvostruki devizni sistem, pa tako ima peso za "obične" Kubance i konvertibilni peso koji je vezan za dolar, daleko vredniji, a dolazi u ruke samo u turizmu i ugostiteljstvu jer za njega strani turisti menjaju novac, a njih je kroz Kubu lane prošlo objektivno skromnih 4,7 miliona. Problem je što oni koji bi investirali na Kubi otvoreno ukazuju vladi da se taj sistem deviznog kursa mora izjednačiti jer je destimulativan za ulagače. Vlada godinama to tobož namerava, ali nije makla.
Ni Manuela Dijas-Kanela nisu direktno izabrali Kubanci, kao ni Fidela ni Raula Kastra.
Kubanskog predsednika bira parlament za čiji novi saziv su u martu održani izbori. Partija je odabrala 605 kandidata, nije bilo ni interpartijskih rivala i, naravno, svih 605 je izabrano sa 100 odsto podrške za poslanike. Dijas-Kanel mora računati i s time da je ogromnoj većini Kubanaca potpuno nevidljiv, anonimni tip i moraće tek da zadobije njihovo poverenje. I tu se dolazi do rascepa između Raulove i Kanel-Dijasove želje da očuvaju "tekovine revolucije" s jedne i želja i potreba Kubanaca da bolje žive, s druge strane.
Kopiranje kineskog modela
Kubanci vole da se našale da je njihov sistem takav "da se ne može popraviti, a ni uništiti". Raul Kastro je godinama pažljivo pripremao svoj odlazak, a odlazi nepune dve godine od smrti brata Fidela. Ono što je svih 10 godina vlasti pokušavao jeste da na Kubu prekopira model Kine ili Vijetnama gde su na vlasti ostali komunistički režimi, a omogućen je ekonomski prosperitet zemlje. Tu je Raul prevideo jednu bitnu činjenicu. I Kina i Vijetnam su zemlje koje su razvile političke sisteme koji ne zavise od pojedinca. Nedemokratske su, ali zemlje sa sistemom vlasti koja nije bogom dana bilo kome. Na Kubi to nije slučaj. Svojevrsna porodična oligarhija bila je oličena u neprikosnovenoj braći, ne čak ni u partiji.
