Glas dijaspore u "Vestima" (2): Prvi korak da napravi država
Od nove premijerke Ane Brnabić, nažalost, ne očekujem ništa. Od onog ko u prvom obraćanju naciji ne spomene dijasporu, šta možete da očekujete? Prošlo je par meseci od tog obraćanja i niko više ne govori o dijaspori. To je čudno, ali je tako, ocenjuje za "Vesti" Mihajlo Zdravković, potpredsednik Srpske bratske pomoći u Kanadi.
U odnosu države prema rasejanju kaže da mu najviše smeta nebriga prema ljudima koji su otišli trbuhom za kruhom.
Samo malo truda
Naš sagovornik posebno se osvrće na ukidanje Ministarstva za dijasporu.
- I sada mogu vrlo lako da se sakupe ljudi, da se pozovu sa raznih strana, da im neko kaže - hoćemo da uradimo nešto za dijasporu, imate li neke predloge? Sve to može da se reši sa malo želje i truda, ne treba tu mnogo.
- Nije dijaspora otišla što je želela, nego što nije našla drugog rešenja. U Srbiji se ne nude rešenja, nema posla, socijalno osiguranje nije kako treba, tuga je u kakvom su stanju bolnice. Pre nekoliko meseci sam slavio 50 godina velike mature u XII beogradskoj gimnaziji, kada sam ušao u školu došlo mi da zaplačem. To nije krečeno bar 30 godina. To je ustanova koja uči, sprema mlade snage, neko od njih će možda sutra biti neki faktor u Beogradu. Koju poruku šalju tim mladim ljudima? Čista nebriga! Da ne mogu da se okreče zidovi? To je tuga i sramota. I to su, takođe, razlozi što su ljudi napustili zemlju. A država i dalje prolazi pored tih problema kao da ne postoje.
Zdravković smatra da u popravljanju tog odnosa dijaspora ne može da uradi ništa ukoliko Srbija ne napravi prvi korak.
- Na primer, zašto za nostrifikaciju stranih diploma treba toliko papira, vremena? Kako je moguće da ljudi završe fakultete koji su priznati u svetu, a u Srbiji nisu? To je smešno i čudno. Pravo glasa na izborima, ista stvar. Recimo, prošle godine sam se prijavio u Konzulatu za glasanje i nisam čak ni dobio odgovor. Onda mi ove godine kažu da treba da tražim da me skinu sa biračkog spiska u Beogradu i da me upišu u Kanadi. A šta ako budem u Beogradu baš u vreme izbora? Znam da Amerikanci i Kanađani glasaju gde god da su, a mi ne možemo ništa da organizujemo. U stvari, mislim da možemo, ali nećemo.
Posle 31 godine života u Kanadi, ovaj humanista priznaje da je odnos države koju je napusti bio bolji prema dijaspori nego sada. Istina je, dodaje, da deo odgovornosti za to pripada i rasejanju jer, "nažalost, neki su ranije u tom tražili neku ličnu satisfakciju i predstavljanje".
- Nisu radili za zajednicu, nego za imidž. Dakle, neke odgovornosti sigurno ima, ali mislim da je daleko manja. Možemo mi da želimo šta god hoćemo, ali prvi ko mora da napravi korak je država, ukoliko želi da iskoristi naša znanja i naš novac. U Kanadi ima vrlo uspešnih i priznatih, zašto ne bi mogli da budu priznati u Srbiji? Mislim da je u pitanju druga stvar. Oni koji su na vlasti u Srbiji plaše se ljudi koji će doći spolja, jer imaju obrazovanje, znaju šta rade, pokazali su se uspešnim i imaju novac. Znači, to je opasnost. I to je razlog zašto se ništa ne preduzima.
