Glas dijaspore u "Vestima" (26): Srpski jezik, a tuđe pismo
Dr Radomir Baturan se kao slobodni emigrant doselio u Kanadu 1996. godine. Živi u Torontu i bavi se naučnim, književnim i nastavnim radom. Urednik je dvojezičnog srpsko-kanadskog časopisa za književnost i kulturu "Ljudi govore", koji izlazi u Torontu.
Član je Udruženja književnika Srbije i Republike Srpske. Bio je i član PEN-a Kanade, koji je napustio kada nijednim aktom nisu reagovali na NATO bombarodovanje Srbije 1999. Autor je brojnih knjiga, koje su prevedene na engleski, rumunski i jermenski.
Od Vlade na čelu sa Anom Brnabić, punoznačnim jezikom i pismom srpskim kaže da ne očekuje ništa.
- Bolje bi bilo da ste me pitali šta očekujem od Vlade Aleksandra Vučića. Odgovor bi bio isti: ništa, ali bih se kao državljanin Srbije osećao intelektualno poštenije, jer znam da građani Srbije, s glasačkim pravom, nisu birali gospođicu Brnabić ni za poslanika, a nekmoli za predsednika Vlade. Znači, ako je nismo birali, od nje ništa i ne očekujemo, niti ona mora odgovarati za bilo šta građanima Srbije. Ne pripada nijednoj partiji iz koalicije koja je pobedila izborima. Ona je odgovorna samo onome ko ju je imenovao za predsednika Vlade Srbije. A na tu poziciju postavio ju je Aleksandar Vučić (ne znamo koliko svojom slobodnom voljom) i ona je odgovorna samo njemu, a nikako ne biračima.
Nestaje naš pečat
Naš sagovornik ističe da je pečat svakog naroda njegov jezik i da je kod svakog naroda njegovo pismo.
- Dozvolite da sada pitam - u kakvom su nam stanju srpski jezik i pismo? A šta je gospodin Vučić uradio za očuvanje pečata i koda srpskog naroda? Moj odgovor je opet: ništa. Srpski jezik se krade, preotima, krčmi od strane novonarečenih naroda i nacija (nastalih raspadom Jugoslavije), a da gospodin Vučić za pet godina vladanja Srbijom nije doneo nijedan akt, nijednu državničku notu, da bar upozori svetsku javnost na ovo nasilje nad srpskim jezikom i pismom. Srpsko pismo se potire i zamenjuje tuđim pismom u novonastalim državama, ali i u državi kojom on vlada. Tuđim pismom se piše srpski jezik skoro u svim medijima, izdavačkim kućama koje dotira njegova Vlada, kao i na firmama i uličnim reklamama. Kojim je državnim aktom, deklaracijom, zakonom gospodin Vučić, njegova Vlada, njegova Skupština sprečila uništavanje srpskog jezika i pisma? Odgovor je, po ko zna zna koji put: ništa.
Umesto jedinstva lokalpatriotizam
Prema mišljenju našeg sagovornika institucije koje su zamišljene da objedinjavaju rasejanje, ne funkcionišu jer nisu iskreno formirane da se dijaspori pomogne, nego da se ne obmane.
- Zašto nisu birani poslanici dijaspore za redovnu skupštinu, nego za neku invalidsku skupštinu izvan Narodne skupštine. I ko je birao te vojvode i vojvotkinje iz dijaspore. Obični i većinski državljani Srbije u rasejanju sigurno nisu. Zato im ta kobajagi Skupština dijaspore i ne radi. Velika je odgovornost i na dijaspori što je samo jednom nogom uključena u život matice. Srbi su, najčešće, samo verbalno patriote. A pošto se već decenijama patriotizam ismejava i progoni u Srbiji, to se reflektuje i na verbalne Srbe u dijaspori. Oni se nadgornjavaju u srpstvu samo na rečima. Jugoslovena, titoista, globalista, sebičnjaka... mnogo je i među nama. Snobistički i lokalpatriotski se oni ponašaju i osećaju kao "Beograđani", "Sarajlije", "Crnogorci", "Hercegovci", "Vojvođani", "Krajišnici", "Kordunaši", "Romanijci". I druže se na takvim folklornim selima i prelima gde je najvažnije iće i piće. Oni i ne znaju za pojam "srpsko duhovno jedinstvo", a nekmoli da ga grade. A bez duhovnog jedinstva nema ni naroda ni države.
"Tamobož" i "kobajagi"
Radomiru Baturanu smeta neiskrenost, nepostojanje iskrene odlučnosti da se državljani Srbije i njihova deca u rasejanju uključe u sve oblasti društva i države: u obrazovanje, kulturu, nauku, umetnost, privredu, politiku i parlamentarni život; da se prihvataju njihova mišljenja, projekti, dela i delegati, a ne samo njihove pare, na šta se sveo aktuelni odnos države Srbije danas sa njenim rasejanjem.
- Svekoliko uključivanje srpskih državljana iz rasejanja u društveni i parlamentarni život u matici liči mi na ono: "tamobož" i "kobajagi". Državljani Srbije imaju pravo da glasaju na izborima, a nemaju pravo da budu izabrani za narodne poslanike u parlamentu.
Baturan predlaže da se na delu, argumentovano, stvarno i suštinski motivišu predstavnici srpske dijaspore da učestvuju u odlučivanju u Parlamentu.
- Da pod istim uslovima, bar kao stranci, otvaraju svoje poslove u privredi i drugim oblastima u Srbiji, da se pojednostavi glasanje birača iz rasejanja, bez uslovljavanja i ubrzavanja rokovima i nepotrebnim procedurama. Da se državni organi ne oslanjaju da podobne svakom režimu, od Broza do Vučića, večite saradnike državnih bezbednosti, sve radi prosperiteta njihovih biznisa, jer oni nemaju ugleda u srpskoj dijaspori i ona im ne veruje, kao što ne veruje ni njihovim saradnicima.
Drugi nam obnavljaju hram
- Iz godine u godinu gledamo kako pred našim očima niču hramovi, kulturni, trgovački centri, banke, škole i instituti Jevreja, Kopta, Grka, Kineza, Vijetnamaca, Ukrajinaca, ali ne i Srba. Oni sagrade crkvu i u njoj sve isparcelišu po regijama. Navešću samo jedan primer. Treći put nam je poplavljena podrumska sala u najstarijoj srpskoj crkvi u Torontu, koju je još 1953. godine osveštao Sveti Nikolaj Velimirović. Iz te crkve su sagrađene skoro sve nove crkve u Torontu i okolini, a ona je ostajala još siromašnija i nezaštićenija od propadanja. Vršene su sanacije posle prethodnih poplava, ali nestručno i nedobronamerno, po principu "drži vodu dok majstori odu" da bi se prigrabila koja para i od crkve. Danas, kada su preosvećeni vladika i osiguravajuća kompanija izabrali stručnog i poštenog graditelja da izvrši ovu poslednju sanaciju posle poplave, nema volontera da pomognu. Plaćamo radnike iz drugih etničkih zajednica, koji se odreda odriču po jedne dnevnice kada vide da će raditi na crkvi, a Srbi nalaze stotinu razloga zašto ne priteknu u pomoć da se crkva renovira - kaže dr Radomir Baturan.
