Glas dijaspore u "Vestima" (23): Matica nam podmeće nogu
Jedna od najpoznatijih naših dijasporskih aktivistkinja u Francuskoj je Letica Živković. Odrasla u Beogradu, svima je znana kao osnivač (1979. godine) i nezamenljivi predsednik KUD-a Mladost iz Pariza. Ona je srce i duša tog uzornog kolektiva, svakom članu koji je prošao kroz Mladost bila je poput najbliže porodice, odgajala ih, provodila kroz pubertet, udavala i venčavala, potom njihovu decu preuzimala.
Letica je poslanik u Savezu Srba Francuske i u Federaciji KUD-ova Francuske, upoznata je sa našim problemima, mnoge je i rešavala. U Parizu je do sada sabrala 54 godine, najduže radeći kao ekonomista, a danas je penzioner. Bez ustezanja je odgovorila na pitanja "Vesti", a za premijerku Anu Brnabić kaže da je pre svega, dobro što je mlada.
- Dakle, ima drugu viziju, šire poglede, smelija je, mislim da se drži tih aduta i ide u dobrom pravcu. Objašnjavajući prvih 100 dana Vlade, rečeno nam je da je puno urađeno i od obećanog relizovano. Mislim i da je malo sputavaju, ali se ona bori, autoritet će steći radom i delom, rekla bih - ne da se i zna šta hoće. Verujem ženi, oduvek žene vladaju svetom, samo muškarci misle da su bogovi, iako vrlo dobro znaju šta su žene. Volela bih da se Ana stvarno uspne na vrh, što da ne, da jednog dana bude predsednik Srbije.
Svi hoće svog poslanika
- Nas dijasporaca ima, brojni smo, pa bi po logici trebalo i da imamo predstavnika u Narodnoj skupštini Srbije, ali kako ga izabrati kad naši "Nemci" hoće - svog, "Francuzi" - svog, "Amerikanci", "Kanađani" i "Australijanci" - svog, "Rumuni" - svog poslanika, što i jeste slika naše stalne nesloge i nepoverenja. Ima li tu rešenja? E, ja ne znam odgovor - ističe Letica.
Baš ih briga za nas
Naša sagovornica kaže da često dobre ideje polaze iz rasejanja, da ih u matici, možda, neki i čuju, ali su veoma zaboravni.
- Baš ih briga za nas, ne vide nas, a od nas očekuju mnogo. Mi više nemamo Ministarstvo dijaspore, nemamo ni Kancelariju koja je bila ministarstvo u malom. KUD Mladost je imao čast da nas jedne godine, tokom gostovanja u Srbiji, prime sa velikim uvažavanjem i to pamtimo. Tada smo i osetili, a i sada tvrdim, da je lepo kad dijaspora zna da ima mamu ili tatu ili oboje. Mnogo nas je vani i siročad smo. Čudi me, naš potencijal je velik, naši su ljudi uspešni u drugim zemljama, niko se nije odrekao matice, svako bi joj pomogao ili se vratio, a nama u toj našoj pravoj kući podapinju nogu. Nije lako biti daleko od rodne grude, čuvati jezik, običaje, kulturu, nasleđe, veru. Pa, mi u dijaspori manje koristimo engleske reči nego oni u matici, mi ovde manje gledamo rijaliti gluposti. To me nervira i to ne shvatam. Žao mi je što TV od toga pravi kulturu, što tako nisko padamo, vulgarno, ponekad me sramota Francuzima da prevedem šta sve govorimo i kakav nam je rečnik. Država, stvarno, o tome mora da povede računa - ističe Letica.
Prema njenim rečima dijaspora je sada i oduvek vezana za maticu, ali matica nije za dijasporu.
- Kad smo bili mali svi smo želeli da imamo tetku u Americi, sada skoro svi žitelji naše države imaju bar jednu "tetku u Americi" i nemaju vremena i ljubavi za tu tetku. Ili, glasanje. Kad se jednom upišemo na listu, to treba da bude za stalno, jer sam ja uvek ono što jesam, ime mi je isto, prezime isto, isti matični broj, to se ne može menjati, a ako ne daj bože, umrem, ambasada će znati da me više nema i ažuriraće te podatke. Dosadašnji način glasanja je totalna konfuzija, ljudi misle da su na listi, dođu na glasačko mesto i - šipak, ustanovi se da ih nema, ne postoje.
Kao da smo ljudi drugog reda
Letica navodi da je apsurdno da strancu za ulaganja u Srbiji treba mnogo manje admistrativnih i finansijskih uslova.
- To ispada da smo ljudi drugog reda. O nostrifikaciji mi je najteže da dam mišljenje, jer sistem školstva nije isti, ali sam uverena da naša deca i studenti poseduju mnogo više znanja i stručnosti u poređenju sa drugima. Evo nelogičnosti: kod nas je, na primer, na pravu, na prvoj godini, predmet porodično i imovinsko pravo, u Francuskoj je na trećoj godini. Dakle, u Francuskoj ga ne priznaju, jer ovde nije na prvoj godini, a na trećoj godini ga kod nas nema, pa se ovde mora polagati. Za nostrifikaciju diplome pravnika, odnosno za diplomiranog pravnika upravo zbog te nejednake raspodele predmeta, u Francuskoj se mora na Pravnom fakultetu polagati više od 30 ispita. Predmeti su u suštini isti, ali su rasporedi po godinama drugačiji. Pa, zar ne bi bilo bolje da se kompletan indeks sa četiri godine studija istovremeno nostrifikuje, a ne godina po godina. U Nemačkoj je jedna naša lekarka opšte prakse za nostrifikaciju diplome polagala samo tri ispita i odradila godinu prakse. Kad je već matica izgubila obrazovane kadrove, bar bi to ujednačavanje trebalo da bude zadatak našeg Ministarstva prosvete.
Deca će se otuđiti
- Nas Skupštine okupljaju, ali nema adekvatnog programa. Vremena su drugačija, mladim generacijama su bliži savremena tehnologija, internet i Fejsbuk nego okupljanje i sastanak uživo. Mnogo je više nezainteresovanosti, matica im je sve dalje, Francuska ili druga zemlja sve bliža. Današnji aktivisti su deca rođena ovde i ne treba ih okrivljavati. Treba ih zainteresovati za maticu. Dok u matici ima baka i deka, ima i matice. Na tom planu će udaljenost postajati sve veća i biće sve manja vezanost za maticu. Bojim se da će se deca otuđiti i zbog toga treba podržati sve nas koji okupljamo omladinu, negujemo jezik, pismo, tradiciju, veru. Ukoliko to matica ne vidi, ne razume, ne prihvata, a kako stvari stoje ona to ne vidi, niti razume, niti prihvata, onda smo kao zemlja i narod, stvarno, promenili svoj lični opis. I, to je strašno!
