Rumuni u strahu od Rusa, šalju vojsku u Poljsku

jao ćešće rumununješće,bolje čuvaj svoje du,pe

Данас је помодно тумачити Путинову политику као његов покушај поновног успостављања сфере утицаја Совјетског Савеза, ако не и самог Совјетског Савеза, и наглашавања улоге Русије као конзервативне силе која жели да преобликује Европу у свом лику, као крсташ против модерне декаденције. Алармантне изјаве Александра Дугина, поп звезде руског евроазијатизма, често се преносе у западним медијима. Све то нас наводи на погрешан закључак. Путинова политика, заправо, нема никакве везе са традиционалним руским империјализмом или експанзионизмом, нити је културолошки конзервативизам у тој мери одлучујући фактор колико тврде неки коментатори.

Путин не машта о освајању Варшаве или Риге. Напротив, његова политика представља вид агресивног изолационизма. Она оличава његов гард према претњи коју за Русију представља не толико НАТО, колико глобална економска међузависност. У том смислу, политика Кремља одражава општи тренд који се може уочити у самоизолационом понашању неких глобалних актера, након неколико глобалних финансијских криза после осамдесетих година XX века. На први поглед је тачно да Путинови поступци личе на империјалну политику Русије из XIX века, али они заправо представљају део глобалног отпора неспутаној, отвореној за бизнис, али недовољно регулисаној глобализацији у XXI веку.