Rumuni u strahu od Rusa, šalju vojsku u Poljsku

jao ćešće rumununješće,bolje čuvaj svoje du,pe

Данас је помодно тумачити Путинову политику као његов покушај поновног успостављања сфере утицаја Совјетског Савеза, ако не и самог Совјетског Савеза, и наглашавања улоге Русије као конзервативне силе која жели да преобликује Европу у свом лику, као крсташ против модерне декаденције. Алармантне изјаве Александра Дугина, поп звезде руског евроазијатизма, често се преносе у западним медијима. Све то нас наводи на погрешан закључак. Путинова политика, заправо, нема никакве везе са традиционалним руским империјализмом или експанзионизмом, нити је културолошки конзервативизам у тој мери одлучујући фактор колико тврде неки коментатори.

Путин не машта о освајању Варшаве или Риге. Напротив, његова политика представља вид агресивног изолационизма. Она оличава његов гард према претњи коју за Русију представља не толико НАТО, колико глобална економска међузависност. У том смислу, политика Кремља одражава општи тренд који се може уочити у самоизолационом понашању неких глобалних актера, након неколико глобалних финансијских криза после осамдесетих година XX века. На први поглед је тачно да Путинови поступци личе на империјалну политику Русије из XIX века, али они заправо представљају део глобалног отпора неспутаној, отвореној за бизнис, али недовољно регулисаној глобализацији у XXI веку.

Његов утицај на економску елиту која толико својих послова обавља у иностранству је веома ограничен. Због тога је национализација државних предузетничких класа које путују широм света постала један од Путинових важнијих циљева, нарочито после 2012. године. Директну конфронтацију са западом поводом Украјине треба тумачити у светлу стратегије која је усвојена много пре пада Виктора Јануковича. Крим и Донбас треба да скандализују запад у циљу повећања економске, политичке и културне изолације Русије од остатка света. Остављајући спекулације по страни, Путинов напор да реконсолидује власт након протеста из 2012. године, јак је индикатор да је нестабилност унутар држава, а не њихово међусобно ривалство, главни узрок данашњих међународних криза. Понашање многих утицајних светских актера, укључујући ту и САД, мање обликују њихови стратешки безбедносни интереси у ужем смислу, а више њихова потреба да управљају домаћим отпорима глобализацији.

То нас, по природи ствари, доводи до питања политике западних сила. Да ли економске санкције уведене због кризе у Украјини имају смисла, ако се има у виду Путинова стратегија да превари запад да уради нешто што он није у стању да уради сам? Он на крају крајева жели да развргне све везе које су руске економске елите исплеле са остатком света у последњих четврт века. Да ли су економске санкције у том случају најефикаснији одговор? Санкције нису биле од веће користи током Хладног рата, због тога што претпоставке на којима оне почивају постоје само у економски међузависном свету. Оне данас могу свакако бити ефектне; али ако се посматрају као оружје уперено на стварање раздора међу елитом санкционисане земље, оне су гарант да ће солидарност међу елитом бити принудно заведена због рушења спона међузависног света који чини санкције тако тешким.

Постоје бројни докази да руско руководство управо прижељкује такво урушавање. Средином новембра 2014. Дума је усвојила нови закон којим се криминализује прикривање офшор прихода од руских власти. Крајем септембра исте године руски Врховни савет одбране разматрао је могућност стварања самосталног руског интернета. Њен покушај да продаје нафту за рубље, као и њена егзотична идеја о повећању такси на авионске карте на међународним линијама и њиховом умањивању за домаће летове, представљају два додатна примера политике деглобализације оркестриране из Кремља и осмишљене да покида споне Русије и Запада. Заправо, супротно истакнутим циљевима западних политичара, санкције које се намећу Русији могле би да потпомогну Путинове планове за ограничавање руске изложености западу. Оне му помажу да национализује своје елите тиме што их терају да затварају своје банковне рачуне у иностранству, и тако што им ограничавају контакте са западним пословним партнерима. Оне би могле, евентуално, да преоријентишу руску трговину ка Кини али ће сасвим сигурно консолидовати анти-западно расположење унутар Русије.

Руски званичници који су намерно прекршили репатријацијске директиве Председника и задржали свој новац у западним банкама га сада враћају назад кући у страху од замрзавања њихових рачуна услед западних санкција. Такође, нимало случајно, пословна грана која је претрпела највећу штету услед разарања у источној Украјини је руска туристичка индустрија. Прошлог лета 30% мање руских туриста је отишло у Европу, у односу на број њих који је тамо путовао 2013. године. Путинов главни циљ је да делегитимише саму идеју међународне безбедности засноване на економској међузависности.

Кажем ја, запад заглупљује, циљ му је : идиоти на власти- свуда. Циљ је и идиотизација широких народних маса, што даје резултате кроз ово у Румунији. Дали они стварно вјерују у ово што чине ? Ако вјерују, ситуација је изузетно алармантна по психолошко здравље и бојим се да ту нема више помоћи. Процес заглупљивања је предалеко отишао и повратка више нема. Шта би, по тој логици, требали чинити по питању окупиране јужне српске покрајине ? Требали би сву своју војску заједно са резервним саставом одма 'послати сјеверно од Ибра и сјутра почети са ослобађањем. Но,... логике нема.