U Libanskom ratu sa Jaserom Arafatom (6): Bežaćete kad vam ja kažem!

Dopisnik "Vesti" i doajen spoljnopolitičkog novinarstva Dejan Lukić pratio je Libanski rat kao jugoslovenski izveštač, u toku 1976. godine, sa prvih linija fronta. Njegove beleške o tim događajima, kao i o susretu sa vođom Palestinaca, Jaserom Arafatom, u njegovom skrovištu u Bejrutu, svedočanstvo su iz prve ruke o sukobu koji se, sudeći prema želji novog američkog predsednika Donalda Trampa, da izmiri Izrael i Palestinu - još nije završio.

Reuters

Jaser Arafat

Oči mi se ispuniše sitnim peskom, komadići šljunka zapljusnuše sa svih strana. Oštar pritisak ispumpa mi vazduh iz pluća. Ispred vazdušnog udara sevnula je magnezijumska gromada svetlosti. Iza svetlosti išao je zvuk sličan šištanju snopa zmija. Prasak. Kroz oblak prašine ulećemo u ostatak zgrade nekadašnjeg letnjikovca čiji je gornji sprat zbrisan, kao makazama odsečen. U suterenu je palestinski položaj ispred prvih linija sirijskih jedinica. Ovaj položaj drže šestorica. Trojica su naoružani protivtenkovskim raketnim lanserima, ostala trojica mašinkama i ručnim bombama. Pribijamo se uz zid i kad god zašišti snop kaćuša, nas dvojica uvlačimo glave u ramena i stavljamo ruke na uši.

Usred sirijske ofanzive

Komandir položaja, Ruuf, mladić u tridesetim godinama, toki-vokijem drži vezu sa obližnjim položajem. Ostali sede kao da se ništa ne dešava. Jasno, krenula je sirijska ofanziva na Alej, gde smo zabasali. Ovde je prvo uporište Palestinaca na Libanskoj gori, a ovo sada je artiljerijska priprema. Sirijski tenkovi i pešadija su na oko 300 metara odavde. Kažem Ruufu da bi smo nas dvojica radije pokušali da se prebacimo u pozadinu, do druge linije, pre nego što nas ovde Sirijci pregaze.

- Ne biste odmakli ni dva koraka. Bežaćete kad vam ja kažem. Sedite i uživajte u muzici.

Muzika je trajala još sat. Za to vreme rakete "grad" - popravljena verzija "kaćuše" - spaliće sve što je moglo da gori iznad nas, a teška artiljerija porušila što se dalo rušiti. Naš bunker je zapalo bog zna koliko đuladi. Kroz mali otvor između džakova peska u polutamu su uletali pramenovi munja. Tupo je udaralo gore iznad nas. Kolega Ferid od sve muke zapalio i cigaretu:

- Nabacuju - dovikuje mi. - Zemlju na našu grobnicu..

Nije bila grobnica. I najednom je sve umuklo: znak da je artiljerijska priprema završena i da kreću tenkovi i pešadija.

- Na položaje!

Koktel iz Jaserovih ruku

U hotelu "Čerčil" u Nikoziji, na Kipru, ulazim u sobu i ugledam krevet. Zvoni telefon: - Recepcija. Jeste li za večeru, gospodine? - Kakva večera u podne? - Kakvo podne, uveče...
Ispod olovnih kapaka izranjaju mi, ispruženom na krevetu, moje duboke patike, farmerke. Vetrovka mi zakopčana do brade. Na glavi mi još vunena kapa. Šesnaest sati neprekidnog spavanja. I još nije dosta. Ma, kakva večera, čoveče? Okrenem se i nastavim da "plovim": pukao široki, modri Mediteran ispod sunca u zenitu. "Tavakal Alalah" tihim hodom seče vodu, blago se ljuljuška, porastao u prekookeanski brod. Na palubi, Jaser Arafat u belom žaketu, sa žutom leptir mašnom oko vrata i belom salvetom preko ruke, još zapitkuje nešto oko Maršala i duboko mi se klanja: "Je li po želji jedan hladan koktel"? Sa kockama leda i sve slamčicom u čaši. Može...

Mladići izleteše. Ruuf nam odmahnu rukom: "Nek vam je Bog na pomoći", i nestade. Iza nas dvojice, dok bežimo, a da i ne znamo kuda i na koga ćemo da naletimo, već se čuju gusenice tenkova T-82. Tuče "duška" i skida preostalo lišće sa preživelih kedrova... Sve je to sada, na moru, samo uspomena za pričanje i sećanje. Presecamo Mediteran, ali sada kada smo, po svoj prilici prošli kroz blokadu, imamo novi problem: olupina od našeg motora, koja nije, očigledno, vredela ni da ga skinu u Đuniji, kašlje, radi napola. Na levoj strani gvožđarije, duž celog jednog reda ventila, više ne poskakuju poklopci. Mi razmičemo more sa pola brzine... Plovimo već petnaest sati, a nigde Kipra. Naša brzina je pala sa deset na pet milja na sat. Otprilike. More i dalje tera svoje...

Konačno na Kipru

Jutros je već trebalo da udarimo na kopno. Prevalili smo i podne, pa još celo popodne i evo još jedne noći. Plovimo nekuda, naš "kapetan" nema pojma gde smo, samo zapeva "Inšalah"! Komandosi na smenu pužu uz malu katarku, osmatraju ima li negde u daljini kakvo svetlo. Nema. Tek pred novo svitanje, s vrha katarke čuje se: "Svetlo"!

Fathi, vođa grupe komandosa, otima kormilo iz ruku kapetana Inšala i okreće ljusku prema svetlu koje žmirka desno, na desetak milja. Da smo produžili pravo, kuda nas je Inšala vozio, nekuda gde nam je kompas pokazivao sever, promašili bismo Kipar, a dočekalo bi nas, na poslednjim litrima goriva, debelo more. I Grčka, ako bi do nje ikada stigli...

Od Sidona do Limasola koji je sada treperio u daljini, istočni vetar je našu ljusku bio oduvao stotinu kilometara na zapad. Umesto da uplovimo u Larnaku, evo nas pred Limasolom, na samom zapadnom rubu Ostrva.