U Libanskom ratu sa Jaserom Arafatom (1): Dušmanin mu vratio život
Dopisnik "Vesti" i doajen spoljnopolitičkog novinarstva Dejan Lukić, pratio je Libanski rat kao jugoslovenski izveštač, u toku 1976. godine, s prvih linija fronta. Njegove beleške o tim događajima, kao i o susretu sa vođom Palestinaca, Jaserom Arafatom, u njegovom skrovištu u Bejrutu, svedočanstvo su iz prve ruke o sukobu koji se, sudeći prema želji novog američkog predsednika Donalda Trampa, da izmiri Izrael i Palestinu - još nije završio.
Jaser Arafat (1929 - 2004), pravog imena Muhamed Abd 'ar-Ra'uf el Kudva el Husaini, poznat i kao Abu Omar, bio je suosnivač i predsednik Palestinske oslobodilačke organizacije (PLO), a posle Libanskog rata i doživotni predsednik Palestine. Dobitnik je Nobelove nagrade za mir 1994. godine.
U podrumu do zemlje sravnjene zgrade - improvizovana bolnica. Devet boliničara i bolničarki. Desetak operisanih ranjenika leži na nosilima. Palestinski logor u Bjerutu, Tel Zaatar, upravo je pao u ruke falangistima sa istočne, hrišćanske strane grada.
Krv za krv
Libanski građanski rat je svirepa priča. Krv za krv, dete za dete... Ubijaju se vere i sekte međusobno. Niko se Boga ne boji... Ovde, u podrumu, prizor je žalostan. Živi se na "milost božju". Nema ni zavoja ni vode. Presušila i poslednja kap mazuta u generatoru za struju. Gore, iznad podruma, gruvaju teški kalibri sa obe strane podeljenog grada.
Usred te dikensovske bede, sede dva letargična lekara. Doktor Jusef Iraki i doktor Abdel Aziz Lebedi. Nijedan stariji od trideset. Juče su sekli i bez morfijuma, sada ne mogu više ni to.
Jedan od dvojice, Iraki, maše mi klonulom rukom, setio me se. Zajedno smo sedeli na brodiću "Pejsmejker" dok smo plovili iz Limasola na Kipru za Sidon, na jugu Libana.
Gledaj svoja posla
I upravo tada, pre nego što će da "sklizne", u oficiru pred njim prepoznaje Radžiha Temima. Kad bi Radžih sada podigao košulju, pokazao bi se ožiljak od dvadesetak santimetara, zašiven hirurškom iglom doktora Irakija.
Zamolio sam ga samo da poštede živote mojih preostalih bolničarki i bolničara.
- Gledaj svoja posla...
Pri tome ga čovek koji nosi njegov ožiljak pod košuljom, gurnu automatom u leđa i otera dalje od stroja za likvidaciju. One koji su posle plotuna još pokazivali znake života, nekakav debeli monstrum je rutinski i sa guštom jednog po jednog "overavao", sa po jednim metkom u čelo i potiljak. Iz revolvera...
Na libanskoj obali, u daljini, već su treperila večernja svetla kad je doktor Iraki završio priču, okrenuo glavu da sakrije suzu i ćutke, dugo, dugo gledao u penušavu brazdu u vodi: četvorica falangista bili su upali u njegovu operacionu salu i pokosili mu ranjenike.
- Nas dvojicu su izveli napolje. Tamo, napolju, stajao je odred vojnika iz falangističke jedinice Barakat... Bilo je tu i nekoliko sirijskih oficira...
Sirija je tih dana građanskog rata u Libanu sarađivala sa hrišćanskim falangistima, Ketaib, protiv "odmetnutih" Arafatovih Palestinaca koji su, posle proterivanja iz Jordana, našli ovde nešto mira. Sirijci su imali "njhove", njima odane Palestince, tamo u Damasku.
- Stali su ispred nas - pričao je Iraki. - I repetirali oružja. Preostalo živo osoblje su odvojili u stranu da ih streljaju. Pomolio sam se bogu... Zastade, uzdahnu i reče kako se najednom više ničega nije plašio:
- Iskoračio sam, stao pred cevi i - umro. Ali, pre nego što će da "umre", vidi falangistu kako skida prst s obarača:
- Doktor Jusef? - prošapta falangista.
Na samom početku građanskog rata, dok još niko nije verovao da u ovoj zemlji, mada duboko verski podeljenoj, čovek može da proizvede toliko patološke mržnje, u bejrutsku bolnicu donose mladića, dvometraša, ranjenog minobacačkim šrapnelom u stomak. Ranjenik je iz neprijateljskog, hrišćanskog tabora. U nesvesti je i krvari. Doktor Jusef je dežurni. Nema krvne plazme, pa uzima epruvetu i iglu - ima istu krvnu grupu - i sam sebi vadi krv za ranjenika.
Palestinci najveće žrtve
Libanski građanski rat, koji je službeno trajao od 1975. do 1990, bio je surov i krvav obračun između vera, sekti i oružanih frakcija. Palestinci su bili jedna od zaraćenih strana i najvećih žrtava.
Proterani iz mnogih arapskih zemalja i iz poslednjeg utočišta u Jordanu, u čuvenom masakru poznatom kao "Crni septembar", palestinski borci i izbeglice našli su poslednje uotočište u Libanu: multikonfesionalnoj državi sa osetljivim balansom između muslimana, hrišćana, Druza, sunita, šiita, alavita i drugih verskih i etničkih grupa.
I evo sad tog čoveka kako stoji pred njim s kalašnjikovim. Naređenje je da strelja. Juče su iz zapadnog Bejruta Palestinci ispalili granate na bazar u istočnom delu, ovo je odgovor s Istoka. Ali kako da puca u ovog čoveka koji mu je dao vlastitu krv?
Sirijski oficir koji kontroliše scenu gleda sa strane. Vidi da se falangista predomišlja, spustio oružje pored kolena, u strahu je da će i sam biti streljan ako ne ubije, ali, eto, obara cev i izvlači doktora iz reda za likvidaciju:
- Za tebe mi imamo poseban program - glasno mu "preti", da čuje okolina.
U ovom momentu Irakijeve priče na "Pejsmejkeru" još ne verujem da je sve moglo baš tako da se namesti, zvuči kao lepo iskomponovana drama, ali čovek se kune da je sve istina. Nabraja mi, ime po ime, još žive ljude koji će sve da posvedoče. A ovo sada što još živi, to je zato što je Bog hteo da "sklizne grobaru sa lopate"...
