U Libanskom ratu sa Jaserom Arafatom (3): Poljubac za Maršala Tita
Napolju, posle kratke pauze, počelo ponovo da gruva. Istočni Bejrut se baš raspucao. Kako se začuje zavijanje projektila, skupljam ramena i uvlačim glavu. Arafat se ne pomera. Dugo, tako, uz grmljavinu, razgovaramo. Nekoliko puta "Abu Omar" se vraća na Tita, kaže da Palestinci nisu imali boljeg prijatelja u svetu... - A Rusi? - zapitkujem. - Svakako. Ali, oni imaju "tabandžu" (kuburu)... Tito nema tabandžu. A ne plaši se, pritiče nam svugde u pomoć. I evo mu šaljem poljubac.
Ponosni dečak
I tu Abu Omar prisloni dva prsta na usne, cmoknu i odasla kroz prozor, u mrak i grmljavinu, glasan poljubac "mom prijatelju Maršalu". Nekoliko puta se još vraća na "Maršala". Potrošili smo o njemu dobar deo noći. I grmljavina već utihnula, otišle tobdžije na spavanje. Arafat otkida komadić papira, nešto ispisuje, pritišće dugme i daje ceduljicu Lebediju. Na ceduljici je naređenje da me iz Sidona evakuišu na Kipar sa grupom od osam njegovih komandosa - idu na vojnu obuku u Rusiju.
Put od Bejruta do Sidona na Jugu privio se uz more. Nebo se otvorilo, oluja vitla. Talasi dobacuju sve do puta i s vremena na vreme zasipaju prozore na vetrobranu. Kroz hrišćansku varoš Damur jurimo, za svaki slučaj, preko stotke.
Ruševine na sve strane. Pljusak udara po ostatku ugljenisanih zidova. Na jednom piše: "Ovuda je prošao Al Fatah". Tu, uz zid, mališan, Palestinac od jedva šest godina, zgrčio se u klupko, pobegao, sirotan, od kiše u kartonsku kutiju. Drhti. Kutija se raspada na pljusku. Prilazim da mu dam desetak lira. Neće da uzme!
Ne podnosim nemirno more, uvek ispovraćam dušu. Pitam Lebedija kakav nas brod čeka tamo, u Sidonu, da li je otporan na veliko ljuljanje? U protivnom, ostajem u ratu, pa šta mi bude... Ne zna. Luka u Sidonu je zatvorena za redovnu plovidbu.
Brodići se ljuljaju čak i iza lučkog grudobrana od nabacanih stena. Naš "brod" je neki jad od trabakule, ljuska koja poskakuje još dok nije ni izašla na debelo more... Mrka kapa.
Neću da idem. Samir, jedan od komandosa - svi su u civilnim odelima - ima tablete protiv povraćanja. Ostali me bukvalno guraju u čamac - šta bude s njima biće i sa mnom. Jedan od njih samo što me ne unese, ostali uskaču i nestaju u malom, uzanom potpalublju...
Ljuska na talasima sinjeg mora
Komandosi bi da me malo hrabre, a vidim da i njima nije baš sve potaman. Svako se uhvatio rukama za šta stigne, dovikuju se međusobno kroz urlikanje mora, a samo između dva talasa koja zapljusnu bokove "broda" zavlada momenat tišine i začuje se ispod nas stenjanje motora. Gore uz pramac, u kućici sa kormilom, "kapetan", neki Pakistanac, manevriše ljuskom preko talasa, gleda u nebo i mrmlja neke molitve Alahu. Povrh svega, naša ljuska se zove "Tavakal Alalah" - "Predajte se u Alahove skute"...
"Tavakal" su hrišćanski falangisti bili oteli prošle sedmice i odvezli u svoju luku, Đuniju, očerupali do gole kože i ostavili samo jednu busolu. Sada, dok plovimo prema Kipru, naš "kapetan" ima od svih navigacionih instrumenata samo taj kompas i, ako bude vedro, zvezde na nebu. Busola pokazuje sever, Kipar je negde na severu. Ako prođemo kroz blokadu, Severnjača će nam pomagati dok ne udarimo na kiparsko kopno. "Inšala" (Ako Bog da)...
Nervi pod voltažom
Duž obale trepere prva svetla, izbijaju prve zvezde, mrak bi nam dobro došao da, ako nas Posejdon pripazi, proplovimo kroz izraelsku pomorsku blokadu. Naša trabakula stenje, propinje se na talase, propada, tone, ljulja se. Svi ćute, nervi pod voltažom, briga i strah, što od izraelskih ratnih čamaca, što od uskipelog mora, čini svoje: ne pada mi na pamet nikakvo povraćanje...
