U Libanskom ratu sa Jaserom Arafatom (5): "Špijun" doktora Irakija
Dopisnik "Vesti" i doajen spoljnopolitičkog novinarstva Dejan Lukić pratio je Libanski rat kao jugoslovenski izveštač, u toku 1976. godine, sa prvih linija fronta. Njegove beleške o tim događajima, kao i o susretu sa vođom Palestinaca, Jaserom Arafatom, u njegovom skrovištu u Bejrutu, svedočanstvo su iz prve ruke o sukobu koji se, sudeći prema želji novog američkog predsednika Donalda Trampa, da izmiri Izrael i Palestinu - još nije završio.
Put do Bejruta je avantura. Na već prvom zavijutku kod Bamduna, iza visokog grudobrana od sveže nabacane zemlje i kamenja, pojavljuje se samo ruka.
- Štampa - dovikujemo. - Kakva štampa, natrag!
Pokušavam da objasnim ko smo i da imamo papir od Abu Džihada, lično. Na ime Abu Džihada vojnik proviruje iz zaklona, vidno je nervozan. Pokazaće se da smo pokušali da prođemo preko ničije zemlje u momentu kada je do ovog isturenog položaja stigla poruka da kreće ofanziva...
Jaser Arafat (1929 - 2004), pravog imena Muhamed Abd 'ar-Ra'uf el Kudva el Husaini, poznat i kao Abu Omar, bio je suosnivač i predsednik Palestinske oslobodilačke organizacije PLO, a posle Libanskog rata i doživotni predsednik Palestine. Dobitnik je Nobelove nagrade za mir 1994. godine.
Pred ustima cevi
Na novoj "granici" Druzi nas propuštaju, ali jedva na stotinak metara dalje, iz kamuflirane rupe iskače ogromna bradata figura. Na grudima mu veliki, kožni krst falangista. Libanski hrišćanin, dakle. Gledam mu, u strahu, tačno u cev uperenog automata. Ne skida prst sa obarača, neće valjda, da potegne. Ferid mu na libanskom akcentu objašnjava da smo novinari, ali čovek samo odmahuje glavom. Kakvi novinari ovde u ovom urnebesu, na aktivnim, prvim linijama fronta i usred ofanzive koja kreće...
Naređuje da pođemo ispred njega, sa podignutim rukama uvis. Ne veruje nam ništa, boji se da smo neprijateljski špijuni. I dalje ne skida prst sa obarača i samo s vremena na vreme, iza leđa proviri cev pored uha da pokaže kuda da se krećem...
Sine, šta čekaš, idi u rat
Marvan, pratilac koga mi je dao Abu Džihad, za mesec dana treba da napuni šesnaestu. Kako da izjednačim ovo dečje lice i oči koje kao da se neprestano nešto snebivaju i nečega stide, sa arsenalom oružja, redenika i ručnih bombi, načičkanih po njemu. Bio je učenik srednje škole u Bejrutu kada je ovo počelo. Otac mu je poginuo u Džerešu, u Jordanu. Marvan je jedinac. Kada su oca sahranili, "majka je celi dan plakala", seća se. - I ja sam - kaže. Najednom, priča, majka ga povlači za rukav: - Šta i ti cmizdriš? Tvoje nije da cmizdriš. Tvoje je da rasteš...
Dok me prati kroz linije haotičnog fronta, pitam kako je mogao da majku ostavi samu, tamo u Jordanu?
- Nisam hteo, nego me, iznenada, prekorila: šta čekaš, čoveče, porastao si...
Na rastanku mi Marvan želi srećan put, ali savetuje da je bolje da, za sada, ostanem ovde.
U šatoru između dve oronule straćare sede na goloj zemlji četvorica. Ispred njih primus, svakom u ruci čaša sa čajem. Mašinke među nogama. Svi otupeli i zabradatili. Ulazi sredovečna prilika od gotovo dva metra, u besprekorno ispeglanoj falangističkoj uniformi, sa amblemom libanskog kedra na rukavu. Svi skaču i salutiraju.
- Ko su ovi,pokazuje rukom na nas.
- Špijuni, gospodine majore Temim! I pre nego što se "mokadem" (major), Temim okrene prema nama da vidi šta špijuni imaju da na to kažu, pa da nam odreže presudu kakva sledi špijunima, sevne mi iskra spasa, da je i Radžih Temim - pomenut na početku priče, kome je dr Iraki dao svoju krv i tako spasao život - bio, po opisu doktora Irakija, dvometraš i da je, uz to, još imao i čin majora:
- Ako ste vi, po nekom slučaju, gospodine majore, Radžih Temim, ja sam onda špijun doktora Jusefa Irakija.
Ožiljak spasa
Čovek iskolači oči. Kad se malo pribra od iznenađenja: - A šta ako nisam? - Ako niste onda nemate ožiljak na stomaku... Donesoše još dve čaše sa vrelom vodom. Major Radžih Temim sipa vodu i potapa u obe čaše po dve male grančice "zaatra", libanske nane.
Dve vršne kašike šećera u čaju (bogatstvo u ovoj ratnoj bedi) kod Arapa su znak da si dobrodošao. Srknusmo zajedno. Pita major Radžih gde je doktor Iraki, šta radi. Da ga zagrlim od njega ako ga igde sretnem...
Napokon, jedan drugom duguju ceo život. Iraki mu je dao vlastitu krv iako su iz dve zavađene vere, a Temim nije hteo da ga strelja... Da ga svakako zagrlim ako ga vidim. A nama dvojici daje trojicu njegovih "štabnih" pratilaca, do prvih palestinskih linija...
- Usrani rat, šta ovo uradi od nas - ote mu se dok nam pruža ruku na rastanku. A doktora Irakija obavezno da zagrlim i poljubim.
