Ekskluzivna ispovest Aleksandera Dorina (1): Nešto sasvim lično
Autor knjiga o Srebrenici u kojima se demantuje zvanična verzija o zločinu, uhapšen je 17. juna u svom stanu i skoro četiri meseca držan u pritvoru pod najstrožim uslovima, optužen da je trgovao kanabisom, što on kategorički negira.
Perfektan "šviceriš" akcent, dok je razgovarao sa svojim prijateljima iz kafea, lako zamenjuje jednako savršenim srpskim, oran za višesatni razgovor, jer je, kako je rekao, u zatvoru dugo ćutao i uželeo se priče.
Da počnemo od toga ko je Aleksander Dorin? Vaše pravo ime je Boris Krljić. Od kada ste počeli da koristite taj pseudonim i zašto?
- To je bilo '97. godine, kada sam počeo da pišem prvu knjigu o medijskim manipulacijama u toku jugoslovenskih ratova, koja se zove "Nebesima krstari tuđi Bog". Izdavač mi je rekao da koristim pseudonim radi sigurnosti, pošto ima dosta ljudi koji su agresivni na tu temu.
Pročitajte još:
* Akcija "Vesti" urodila plodom: Aleksandar Dorin na slobodi!
* Aleksandar Dorin na slobodi (1): Istina pomogla da izdržim užas
Nastanak pseudonima
Ne mogu ni da se setim kako sam došao do tog imena, ali mi je nekako zvučalo lepo.
Kad su u pitanju knjige i posao, onda se uvek predstavljam kao Aleksander Dorin, a inače pod privatnim imenom. To je bila ideja izdavača da se malo zaštitim, međutim, kako vidite teško je zaštititi se - i sa pseudonimom, kao i bez njega - kaže, uz smeh.
Rođeni ste i odrasli u Bazelu?
- Rođen sam '67. u Bazelu, ali sam "produciran" u Beogradu, pa je mama ovde došla trudna.
Jedinac?
- Imam polubrata iz tatinog prvog braka. S njim tu i tamo imam kontakte, on luta po svetu, pa nismo stalno na vezi.
Odakle su roditelji i kako su došli u Švajcarsku?
- Oni su iz Bosne. Otac je iz okoline Sanskog Mosta, mama iz okoline Novog Grada, ali nisu odrasli tamo jer su im tokom Drugog svetskog rata ustaše pobile gotovo svu rodbinu. Mama je rođena 1939, a otac 1935. godine. Odrasli su kao ratna siročad, bili su po raznim domovima posle rata, pa su kasnije, kao mladi ljudi, prešli u Beograd i tamo završili škole i zanate.
Družim se sa svim nacijama
U koju kategoriju biste sebe svrstali - u levičara, ateiste, u srpske nacionaliste, antiglobaliste, rusofile, evropejce? Ili ste usamljenik?
- Ateista nisam sigurno, komunista takođe nisam, ni levičar, ni nacionalista, pošto se družim sa svim nacijama, svim ljudima, gledam uvek pojedinca.
Ponekad ljudi misle da sam nacionalista pošto se bavim ovim temama, ali mislim da čovek ne mora biti nacionalista da skine ljagu sa jednog celog naroda. Mislim da sam čovek, živo biće koje se zanima za istinu, ne volim laži, ni površne teme.
Kao dete se nagledao užasa
U Švajcarsku su došli 1966, pošto su mislili da je ovde neki bolji život. Mislili su da je isto kao u Srbiji, samo što ovde ima više para. Onda su shvatili da ima para, ali da nema života.
Ali se nisu vratili?
- Nisu. Ovde sam išao u školu, tako su radi mene ostali. Međutim, mislim da su se pokajali, pošto balkanskog načina života ovde nema i nikad neće ni biti, tako da su morali mnogo da rade i na kraju su izgubili zdravlje. Mama je radila u osiguranju, bila je šef odeljenja, a otac je bio bravar i imao svoju radionicu.
Oni su ovde živeli do smrti?
- Otac je '96. otišao na odmor u Beograd u našu kuću i tamo je umro.
Od srca?
- Više od jetre. Kad su počeli ovi ratovi, otvorile su se stare rane. Počeo je da pije. Nagledao se užasa u Bosni, kao malo dete, i kad je opet krenulo, prosto nije nije mogao da veruje.
Sećam se, kad sam kao dete išao kod spomenika gde su sahranjena sva njegova braća, roditelji, ujaci, stričevi i tetke, onda mu je bilo veoma teško. Kad je '92. počelo iznova opet je stradalo isto selo Kljevci, samo ovoga puta niko nije ostao u selu.
Majka se razbolela se od raka, jer je i ona ceo život bila bolesna od trauma iz Drugog svetskog rata, a onda smo shvatili da je to psihosomatski.
Išli u zavičaj da osete toplinu
Koga ste još imali od porodice?
- Jednu babu sa tatine strane i jednu polutetku, tu i tamo nekog polurođaka, ali se prekinula linija Suzića sa majčine i Krljića sa očeve strane. Mnogo toga sam morao da pitam ljude u tim mestima, jer je ćutanje tipična srpska osobina.
Srbi uvek ćute o sudbini, o ratovima, oni nikad o tome ne pričaju. I kad sam putovao kroz Republiku Srpsku, tamo se niko ne žali, niko to ne pominje. Tako su ćutali i moji roditelji.
Kakvo je bilo Vaše detinjstvo?
- Sedamdesetih i osamdesetih nije bilo još toliko stranaca kao danas i bilo je malo čudno kad se pojavi neki Jugosloven ili Turčin. Zadirkivali su nas, jer je njima to bilo neobično.
Išao sam u jugoslovensku školu i družio se i sa Jugoslovenima i Švajcarcima, a moji roditelji pretežno sa našima, jer je švajcarski mentalitet dosta hladan i sterilan.
Kad god su mogli, išli su dole da osete neku ljubav, toplinu i da se druže sa ljudima.
Ne sluša Cecu
Kako to da tako perfektno govorite oba jezika. Obično jedan ostane po strani kod dece migranata?
- Išao sam, kako sam rekao, u jugoslovensku školu i rano se zainteresovao za našu tradicionalnu etno-muziku, čitao knjige i više me privlačio balkanski mentalitet. Međutim, ne volim turbo folk, niti slušam Cecu, šlagere, pa čak ni rok ni modernu muziku.
Za šta ste se školovali i šta ste radili?
- Posle osnovne i srednje, studirao sam dve godine džez u Bazelu, apsolvirao kurs publicistike u Cirihu, radio sam kao automehaničar, na železnici, morao sam da sebe nađem.
Bio sam, kao što kažu, "umetnik života". Nasledio sam dve kuće. Onu u Beogradu sam prodao, ovde živim od izdavanja stanova i soba, imam vremena da čitam knjige i da se bavim istraživanjem.
Ispunjeno obećanje
Obećanje, u telefonskom razgovoru po izlasku iz bazelskog pritvora, da će "Vestima" dati opširan intervju, Aleksander Dorin - kršten kao Boris Krljić - održao je po dogovoru. Nismo mogli da razgovaramo u njegovom stanu, koji majstori uveliko renoviraju - ali ne zato što je policija razvalila podove i vrata, o čemu će biti reči kasnije, tako da smo se sastali u restoranu Dorinovog prijatelja, mestu sa puno francuskog šarma, gde mogu da se jedu kroasani, pije kafa i po potrebi razgovara o politici i svetskim zaverama. U poređenju sa likom na nekoliko fotografija, snimljenih u vreme "slučaja" - retkih koje poseduje, jer ne voli da se slika - Dorin je uživo vidno mršaviji, sa mnogo više sedih u kosi.
