Sirija kao Bosna: Može li novi Dejton zaustaviti krvavi rat?
Ruska vojna intervencija u Siriji nije naišla na blagonaklone reakcije zapadnih i pojedinih bliskoistočnih zemalja. Nakon ukrajinske krize koja je dodatno zakomplikovala i onako hladne odnose Moskve i Vašingtona, ruski predsednik Vladimir Putin odlučio je da pošalje vojne snage u Siriju čime je nedvosmisleno poručio da Kremlj nema nameru da prepusti Zapadu još jednu bitku za prevlast na međunarodnoj geopolitičkoj sceni.
Putin je svetskim liderima na zasedanju Generalne skupštine UN obrazložio kako je Rusija tu da pomogne u borbi protiv Islamske države, a potom je isto ponovio i Baraku Obami na sastanku iza zatvorenih vrata.
Iako je tok privatnog razgovora dvojice državnika ostao strogo čuvana tajna, Putinovi avioni su gađajući uporišta Islamske države “okrznuli” i opozicione snage u Siriji koje su Amerikanci prethodno naporno trenirali i opremali.
Ovakav sled događaja nagoveštava da Moskva i Vašington ipak nisu uspeli da pronađu zajednički jezik ili interes.
Putinov stvarni (a svakako ne jedini) cilj u Siriji skoro sigurno nije obračun sa Islamskom državom. Nepoverenje u njegove namere odavno je sveprisutno na Zapadu zbog čega vlada uvreženo mišljenje da je Putinov stvarni cilj jačanje klimavog režima sirijskog predsednika Bašara el Asada napadima na pobunjeničke grupe u blizini islamističkih uporišta.
Pročitajte još:
* Šta u Siriji želi Putin, a šta Obama?
* Kako da se slože Putin i Obama u Siriji?
* Ko je u pravu: Putin udare na Siriju predstavlja na jedan, a Zapad na drugi način
* Panika među džihadistima kad čuju ruske avione: Skidajte zastave i bežite svi!
* "Putin u Siriji ima skrivene namere, uništenje ID nije glavni cilj"
Neophodna saradnja
Ruski predsednik svakako želi da zaštiti svoje saveznike, zadrži pristup pomorskim objektima duž mediteranske obale u Tartusu, ali i osramoti Sjedinjene Države demonstracijom svojih vojnih dometa.
Iako je Putin nesumnjivo zabrinut zbog ekspanzije ekstremnih islamističkih snaga, čini se kao da će taj problem prepustiti drugima. Njega ne brine toliko ni činjenica da je sirijski predsednik svakako delimično odgovoran za ubijanje 250.000 Sirijaca poginulih u građanskom ratu koji je doveo do masovnog raseljavanja stanovništva. U krajnjem slučaju, ruski predsednik verovano krivi američku naivnost što se ovaj rat razvukao na četiri tragične godine.
Pa ipak, Putinova nadmenost u sirijskom sukobu ne sme da isključi američko-rusku saradnju bez koje neće doći do praktičnih pomaka.
Ukoliko međunarodna zajednica predviđa i pokuša da stvori neku vrstu labave konfederacije u Siirji, američki i ruski interesi delimično bi mogli da se poklope.
Trenutno su oni poprilično dijametralni - Amerikanci žele da zbace sa vlasti predsednika Asada koji ne odgovara njihovim spoljnopolitičkim interesima na Bliskom istoku, dok Rusi takođe žele da ojačaju svoj uticaj u ovom delu sveta u čemu im je Asad (za sada) neophodan. Interesi dve velesile poklapaju se jedino u nameri da se stane na put širenju islamskog fundamentalizma.
Uništiti ID
Da bi pronašao zajednički cilj sa Moskvom, Vašington bi mogao da ima u vidu bosanski model osmišljen da okonča balkanske sukobe devedesetih godina. Dejtonskim sporazumom potpisanim 1995, u Bosni je formirana slaba centralna vlada zadužena da nadgleda tri, u velikoj meri, autonomne zone.
Na sličan način, državno uređenje Sirije u budućnosti bi moglo biti konfederativno sa nekoliko automonmih oblasti:
1. Alaviti: Jedna bi obuhvatala deo pretežno naseljen Alavitima (kojima pripada i predsednik Asad) i prostirala se duž mediteranske obale.
2. Kurdi: Sledeća oblast bila bi kurdska na severu i severoistoku zemlje duž granice sa Turskom.
3. Druzi: Na jugozapadu zemlje oformila bi se autonomna oblast naseljena Druzima.
4. Suniti: Četvrta oblast bila bi pod kontrolom sunitskih muslimana.
5. Centralna zona: Izmešana populacija u glavnom naseljenom pojasu zemlje od Damaska do Alepa.
Po ovakvom scenariju, jedino bi poslednju oblast bilo teško stabilizovati, dok uspostavljanje ostalih ne bi trebalo da predstavlja preteran problem.
U takvom aranžmanu, Asad bi na kraju morao da se povuče sa vlasti u Damasku. Međutim, on bi kao kompromisno rešenje mogao da ostane na čelu alavitske oblasti. Slaba centralna vlast zamenila bi postojeći režim, ali bi većina moći, uključujući i oružane snage, bila pod kontrolom pojedinačnih autonomnih sektora koji pripadaju različitim regionalnim vladama. Na ovaj način čak bi se lakše obračunalo i sa ISIS-om koji bi bio meta svih regiona.
Jedan preduslov za postizanje dogovora
Kada bi se postigla ovakva vrsta dogovora, svakako bi bilo neophodno i prisustvo međunarodnih vojnih snaga koje bi motrile na stabilnost, kao što je to bila uloga IFOR-a, kasnije SFOR-a, a danas EUFOR-a u Bosni – vojnih snaga Evropske unije koje nadgledaju implementaciju Dejtonskog sporazuma.
Ruske trupe čak bi mogle biti uključene u misije koje bi, na primer, mogle biti stacionirane u alavitskom regionu.
Ovakav sporazum, naravno, još nije zreo za dogovore. Da bi postao prihvatljiv, umerene opozicione snage prvo moraju biti ojačane.
Zapad bi takođe znatno trebalo da proširi svoju obuku i naoružavanje opozicionih snaga koje ne uključuju ID ili al-Nusru.
Standardne bezbednosne provere morale bi takođe biti olabavljane na izvesnim nivoima. Američki, i ostali međunarodni treneri treblo bi da se rasporede u Siriji gde bi regruti zaista ostajali ukoliko žele da zaštite svoje porodice.
