Kako da se slože Putin i Obama u Siriji?
Ruska vojna ekspanzija u Siriji i provokativne akcije usmerene protiv anti-asadovih pobunjenika koje SAD podržava, kao i upadi u vazdušni prostor savezničke Turske, predstavljaju ozbiljan izazov za tri ključna američka cilja: Stabilizaciju u Siriji, kontrolisanje islamista i uspostavljanje odnosa snaga na Bliskom istoku.
Šire gledano, ruske akcije deo su napora Vladimira Putina da potkopa kredibilitet Sjedinjenih Država kao svetske sile. Vašington i dalje traga za adekvatnim odgovorom, regujući trenutno samo sa praznim pretnjama.
Refleksni odgovor SAD-a bio bi poziv na jače akcije da se Rusi potisnu. Samo nekoliko njih savetuju da se razmotri mogućnost saradnje sa Rusijom u ostvarivanju ciljeva. Ono što je neophodno, kao i uvek sa Moskvom, jeste mešavina otpora i saradnje, odlučnosti i fleksibilnosti.
Previše izazova za Ruse
Američki pristup trebalo bi da se zasniva na čvrstim pogledima situacije na terenu. Kao što su izvestili i mnogi posmatrači, Rusima će biti izazov da održe nivo vojnih operacija na duži vremenski period. Pored Sirije, ruska vojska mora da posveti značajna sredstva i ukrajinskoj krizi, ali i strateškim izviđanjima protiv NATO-a. Uskoro bi se takođe mogla suočiti sa još jednom krizom u centralnoj Aziji budući da se situacija u Avganistanu pogoršava, a svi ovi izazovi stižu u trenutku kada ruska ekonomija stagnira.
Štaviše, iako krajni cilj Kremlja i dalje nije posve jasan, zapadne sile se nadaju da je u pitanju samo stabilizacija Asadovog režima i proširenje njegovih ingerencija na vrlo mali deo teritorije od onog koji trenutno kontroliše.
Pročitajte još:
* Šta u Siriji želi Putin, a šta Obama?
* Ko je u pravu: Putin udare na Siriju predstavlja na jedan, a Zapad na drugi način
Prevelik zalogaj
Vraćanje Asada na vlast cele države ipak je prevelik zalogaj i za Ruse. Ruska vazdušna kampanja neće biti dovoljna da se porazi Islamska država. Kremlj bi morao da ima na umu da su im uz mnogo veće napore trebale godine da savladaju pobunjienike u na svojoj teritoriji u Čečeniji, pa čan ni sad taj region nije miran.
Konačno, Sirija verovatno neće ponovo biti unutarna država, već zemlja podeljena po etničkim linijama i veroispovesti. Ako je ovo budućnost zemlje, onda je Asad u neku ruku već svrgnut. Može ostati na čelu jedne enklave kojom dominiraju Alaviti na određeni period, ali s obzirom na njegovu lošu politiku ni tu se ne bi dugo održao. Pa ipak, Kremlj je u pravu da je Asadov režim trenutno jedina sila koja stoji na putu ekstremistima da preuzmu celu zemlju.
Da li je Kremlj spreman na saradnju?
Sada se postavlja pitanje da li je Kremlj spreman na saradnju. Početna euforija oko akcija u Siriji pokazuje da još nije - bar ne po uslovima prihvatljivim za SAD. Međutim, kada ruska vazdušna kampanja naiđe na ozbiljniji otpor (što zvaničnici tvrde da će se sigurno desiti), stav Rusije mogao bi da se promeni.
Prema pisanjima zapadnih medija, u takvim okolnostima, politika američkog otpora i saradnje treba da se sastoji od pet ključnih komponenti.
1. SAD, u saradnji sa svojim saveznicima i partnerima u Evropi i regionu, bi trebalo da pojača svoju podršku umerenim pobunjenicima i Kurdima, podrži uspostavljanje humanitarnih koridora duž granice Sirije i razmotri stvaranje zone zabrane letenja. Kremlju bi trebalo pokazati odlučnost da se brane američki interesi ukoliko se želi uspešna saradnja.
2. SAD bi takođe morala da pobiljša i odnose sa Iranom protiv ID, dok razmatra i poboljšanje situacije na spoljopolitičkoj sceni. To bi poslalo signal Teheranu da postoje alternative Rusima uz širenje prostora za manevrisanje na Bliskom istoku i pronalaženje ravnoteže.
3. Napori da se postigne sporazum sa Rusijom o političkoj tranziciji svakako se moraju nastaviti. SAD bi morala da ublaži stav prema Asadu budući da odbijanje početka pregovora dok je on na vlasti, nije urodilo plodom. Ono što je Amerikancima potrebno od Rusije je sporazum ko bi pored Asada mogao da učestvuje u tranzicionim razgovorima i obaveza da se nijedna strana ne napada tokom pregovora. SAD bi takođe insistirala i na tome da dve strane sednu za sto sa jednakim statusima, odnosno da Asad učestvuje kao predstavnik Alavita, a ne kao šef države.
4. Rusi i Amerikanci već imaju koordinaciju kako bi izbegli svoje planove i sudaranje raketa na terenu, što je promišljen korak kada dve supersile deluju u blizini jedna druge. Zapad misli da bi ipak trebalo preći na sledeću fazu, to jest, da koordinira vazdušne napade na mete terorista uključujući ID, Džabat al-Nusru i druge ekstremiste unutar Sirije.
5. SAD bi takođe trebalo da Rusima pruži bolju obaveštajnu bilateralnu saradnju u borbi protiv ekstremista uključujući informacije o stranim borcima, izvorima i finansijerima, regrutovanju i planiranju napada na teritorije izvan Sirije, odnosno u SAD, Evropi i Rusiji. Čak bi se mogla razmotriri i zajednička operacija spacijalnih snaga ukoliko se pronađu odgovarajući ciljevi.
