Besmrtni Kastro (7): Izabran za revoluciju

Rodna kuća Fidela Kastra u Biranu sada je muzej. Fidelov otac ju je pravio nadahnut svojom rodnom kućom u Lankari, u Galiciji. Kuća je od drvenih trupaca i kolja, visine dva metra, kvadratnog oblika. Vremenom je proširena kupatilom, tavanom, miradorom.

KUBA JE SIJERA MAESTRA: POgled sa vrha Piko Turkvino

Sada svi ti objekti, obojeni u oker, čine celinu muzeja: očeva kuća, okućnica, vajat, kuća Lininih roditelja, mala drvena crkva koju je podigla Kastrova majka Lina. Lina je bila veoma mlada kada se udala za Angela. Mlada i religiozna, katolikinja, objašnjava vodič muzeja senjora Renalda. Podrobno objašnjava svaki detalj, svaku porodičnu fotografiju Kastrovih, svako izloženo privatno pismo porodice.
 

Zaljubljeni u vođu

Senjora Renalda je lingvista i zaljubljenik u svog vođu. Jako joj se dopada značenje srpske reči "biran". Biran, izabran, odabran! Njen heroj Fidel je rođen u mestu Biran i izabran je za to što jeste. U nekoliko navrata tokom obilaska muzeja vraća se na značenje na srpskom reci "biran". Morate to zapisati u knjizi utisaka! Traži slobodan prostor u knjizi kraj zapisanog Markesovog utiska. Em pored Markesa, em lepotom živog srpskog jezika, em zapisati utisak pod krošnjom starog drveta! Nema mesta oklevanju. Raskošno staro stablo ogromnih krošnji pod kojim zapisujemo utiske jako podseća na hrast. Zove se algaprobo. Po kazivanju našeg vodiča, bilo je značajno za predah Kastrovog oca.

Kubanci istinski vole svog vođu-heroja. A heroji su besmrtni. Za Kubance je Kastro veliki i samom činjenicom da je živ. Senjora Renalda, naslov moje knjige je "Besmrtni Kastro"! Laknulo nam je svima. Za Kubance je Kastro veliki i samom činjenicom da je živ.

Još 100 kilometara do našeg cilja, Sijera Maestre. Zaustavljamo se usput u nekom skromnom društvenom odmorištu da nešto pojedemo. Prilazi nam jedan Kubanac sa pitanjem, da li smo zainteresovani za dobro jelo u privatnoj kući nedaleko odatle u koju bi nas on odveo? Privatni biznis mora iz nečega početi! Stižemo u seoce Santo Domingo na samom podnožju planinskog venca Sijera Maestra. Mesto ima 700 stanovnika. Zapljuskuje nas toplina žitelja i neki novi mentalitet ljudi koji nismo osetili u Havani. Oni žive u svojim kućicama od kedrovine, neodvojeni od prirode i njenih zakonitosti. Dva veća drvena zdanja, jedan tik uz drugi, bolnica i biblioteka. Uz jedan etno restoran sav u rastinju ređaju se drvene kućice namenjene smeštaju stranih i domaćih gostiju, zaljubljenicima u prirodu i planinarenje, namernicima koji hrle spoju sa prirodom. Energija prirode koja vas okružuje pretvara vas u kralja ekološkog kraljevstva.

Najviši vrh Sijera Maestre je Piko Turkvino, visok 1.974 metra. Naš prvi cilj je visoravan vrha Alto del Naranho, 950 metara. Odatle ćemo pešice još 500 metara ka visini, ka epicentru kubanske gerile 1958. godine. "Comandancia la plata", prostorna klica kubanske oslobodilačke borbe protiv režima Fulhensija Batiste. Kuba je do revolucije živela pod tiranijom tog režima sa armijom od 80.000 vojnika koju su podržavale SAD. Od marta do novembra 1958. na Sijera Maestri je formirana revolucionarna brigada "Eheristo Rebelde".

U njoj Fidel, Če Gevara, Kamilo Sijenfuegos, Bartolomeo Maseo... Tu je, u gerilskim okršajima, stasavala kubanska heroina, prva žena gerilac u Sijera Maestri, Selija Sančez. Od trijumfa revolucije do smrti 1980. godine bila je bliska saradnica Fidela Kastra. Na vrhovima ka kojima smo krenuli, na Sijera Maestri, rađala se kubanska revolucija. Ona se danas ne sviđa mnogim kubanskim neprijateljima, ali se vrlo sviđa kubanskom narodu.

RATNI DRUGOVI: Fidel Kastro i Selija Sančez 1957. godine

 

- Predajem vas u ruke Minu, on će sa vama pešice ka vrhovima - kaže mi mladi volonter ICAP-a, Rejnaldo. Minervino Lejva Milanes, poznat u kraju kao Mino, pruža mi štap i sumnjičavo posmatra da li sam dobro opremljena za ovaj planinski pohod. Osim što je planinar, Mino je hemičar po struci, doktor hemije.

- Ne brinite, senjor Mino, kad god vidim neku planinu, imam želju da je osvojim! - kažem. Penjemo se uskim puteljkom koji prati potok koji se sa vrha spušta ka padini kojom prolazimo. Tu je i izvor reke Rio Nagua. Pred očima mi je sveža slika porodičnog pohoda ka isposnici svetog Save u brdima između manastira Studenice i Raške. Kondicija mi je tada bila sumnjiva. Mino me ohrabruje pesmom "Pevajte, pevajte, drugovi". Objašnjava rastinje. Tropsko, polutropsko, palme, kedar, mahagoni, paprat... Biljke sa cvetovima u lepezi boja, biljke belih zmajevih grozdova "boka de dragon", biljke tajni poput tajanstvene "flora de Fausto". Jedna mala biljka, veličine male šake, izgleda sofisticirane paprati "mimosa pudikva". Dodirnite je, kaže mi Mino. Dodirujem je. Kako je dodirnete, za trenutak se skupi! Njen list raširen kao lepeza, u trenu postaje sklopljen!

- Ova biljčica je kao ljudska sloboda! - kaže Mino. Njoj je svaki neželjeni dodir agresija! Ljudi bi bili srećniji kada bi učili od prirode, mnogo su od nje otuđeni... - Senjor Mino, verujete li u Darvinovu teoriju evolucije? - Komika! Zaboravili ste da vam je vodič planinar-hemičar! Verujem u teoriju kreacije.

Pričamo o prirodi, biljkama, ljudskom biću, slobodi, revoluciji. Minu je "komična" i Ajnštajnova teorija relativiteta. Svet je determinisan, nema slučajnosti. Dopalo mu se značenje srpske reči "biran". Objašnjava je svom drugu, vodiču manje grupe s kojom se susrećemo na strmom puteljku. Pita ga da li zna da je Kastro poreklom Kelt iz Galicije i da je po toj liniji Kastro srpskog porekla?

Ko zna, sve je moguće! Srpsko poreklo mu ne smeta da bude kubanski istorijski vođa!, osmeh vodiča je širok kao padina Sijera Maestre. Mino objašnjava da je jedan od izuzetnih gerilaca Sijere Maestre Kamilo Sijenfugos, bio Galičanin, da je otac Če Gevare bio irski Kelt i da sam ja prvi Srbin koga sreće na Sijera Maestri. Naravno, ne računajući Fidela koji je poslednji put na Sijera Maestri bio pre 10 godina!

Galičanin-gerilac Kamilo Sijenfugos poginuo je u avionskoj nesreći na Kubi 1961. godine. Petočlana grupa planinara koju smo sreli su Italijani. Ima puno planinara iz zapadne Evrope, a i Slovenaca, u poslednje vreme.
 

Energija koja diše

Sa male visoravni, na visini od 1.400 metara, vode zemljane stepenice ka vrhu. Tu su, skrivene u rastinju, drvena baraka "Kaza de medina", gerilski štab iz 1958, koliba od pruća-bolnica Če Gevare, gde je operisao ranjenike i vadio zube ako je zatrebalo. Dvesta metara naviše, ka samom vrhu, nalazi se "Radio Rebelde", nekadašnja radio-stanica odakle su se informacije o borbi širile Kubom. Sve je autentično, onako kako je bilo, objašnjava Mino. Samo su drveni stupci koji čuvaju odron zemljanih stepenika naknadno napravljeni. Napravila ih je Selija Sančez. Naknadno je zasađeno i cveće na malim pitominama uz puteljke. Hibiskus, ruže, magnolije. Zasadila ih je Selija Sančez. Često je posle revolucije ovde dolazila. Sve dok je mogla. Umrla je 1980. u 60. godini života. Šta mislite, Mino, da li bi priča o ljubavi Selije i Fidela bila dobra tema za roman? - Da, draga moja slovenska prijateljice, da!

Pred nama je pucao pogled. Levo, vrh Piko Turkvino, desno, Karibi. A i levo i desno, ispred, iza, svuda, energija koja diše. Energija horizonta i vidika. Kuba je Havana? Kuba je Sijera Maestre.