Besmrtni Kastro (3): Drama u autobusu
Od Havane do Birana, rodnog mesta Fidela Kastra, koje se nalazi u bivšoj istočnoj provinciji Orijente a aktuelnoj Holgin, treba preći put dug 800 km. Naš cilj je Biran, rodno mesto Fidela i planinski venac Sijera Maestra - "Comandancia la plata" u brdima Sijera Maestre, odakle je krenuo gerilski pokret. Da bi se od Birana stiglo do Sijera Maestre, na krajnjem jugoistoku Kube, treba preći još 150 km.
Od Havane ka istoku krećemo se autoputem, dugim 280 km. Izgrađen je od Havane do Santa Klare. Dalje nastavljamo kubanskom Ibarskom magistralom. Naravno, i pejzaž i prevoz su različiti. Transport je jedna od najbolnijih kubanskih rana. Kuba, u poluvekovnoj ofanzivi protiv neoliberalizma i mondijalizacije, zahvaljujući svojim uspesima jeste inspirativna referenca za milione obespravljenih sirom sveta. Ovde ili tamo, širom planete, ljudi čeznu za humanističkim modelom Kube.
To je ono što se vidi spolja. Unutrašnji pogled na kubansku stvarnost bio bi romantičan ako se ne bi videle i teškoće sa kojima se Kuba suočava: ekonomske, nekompetentnost birokratije, sitna korupcija, nedostatak namirnica, prekidi struje i bolna rana - saobraćaj.
GURAČ NA USLUZI
Gradski prevoz, koji smo osetili u Havani, znao bi da bude i komičan onom ko ne zavisi od njega, da nije tako tragičan za žitelje same Havane, aktere "dramskog" prevoza. Verovatno zbog toga, na stanicama gradskog prevoza postoje uniformisani kontrolori zaduženi za pomoć putnicima u ukrcavanju. Prisustvovali smo sceni kad kontrolor ukrcavanja sa najboljom voljom i snagom pokušava da ugura, zaglavljenu na vratima autobusa, poširoku zadnjicu jedne senjore, ali mu ne polazi za rukom! Cela operacija traje nekoliko minuta.
Senjori su i noge i glava dobro smešteni u unutrašnjost autobusa, ali zadnjica nikako da uđe! U tako mukotrpnim uslovima, naravno, nema mesta nikakvoj erotici! Kontrolor ukrcavanja samo profesionalno pokušava da pomogne, a zaglavljena senjora je odlučna da što pre stigne na željeno odredište. Mi putujemo privilegovanim i udobnim autobusom kubanskog prevoznika "Viazul" namenjen strancima i kubanskoj dijaspori. Za te potrebe "Viazul" raspolaže sa 150 savremeno opremljenih autobusa. "Astro" autobusi namenjeni prevozu Kubanaca ne samo da su jadnog stanja, nego se na kartu za njih čeka i po mesec-dva.
Besmrtni Kastro: |
Železnica na Kubi živi na lokalnom i teretnom nivou. Iako su prve železničke trase postojale još 1915. godine (provincija Matanzas), danas se teret lakše transportuje teretnim vagonima nego što se običan Kubanac prevozi putničkim. Ko ima sreće da se ukrca, prošao je dobro. Ako se nije ukrcao, preostaju mu druge mogućnosti prevoza: stari kamioni, stari džipovi, ništa mlađi traktori, konjska zaprega, kočije koje romantičare podsećaju na dobra stara vremena, bicikl, stari motori i druge maštovite kubanske transportne kreacije. Teretni kamioni, pozadi otvoreni i sa ugrađenim sedištima od neke stare kože i kedrovog drveta, a pokriveni suncobranima od osušenog palminog lista!
Živeći u materijalnom siromaštvu, Kubanci su izvanredno razvili sposobnost kreativnog. Ta vrsta kreativnosti nije imanentna ljudskom biću koje živi u materijalnom izobilju. To je ona sposobnost - iz ništa napraviti nešto! Kada u jednom starom dotrajalom liftu obučenom u drvene ploče, na drvenoj ploči plafona ugledate namontiran stari ventilator u obliku drvenog cveta, samo vam preostaje da razmišljate o ljudskoj dovitljivosti. I u gradovima i u manjim mestima, sve je prisutniji i popularniji "kokotaksi", "kočije-taksi" i "bisitaksi".
"Koko" je malo motorno vozilo jajastog oblika na tri točka, otvoren, ne kao kabriolet gore, nego sa strana. Njim se voze oni koji mogu da plate vožnju od 5 km 10 konvertibilnih kubanskih pezosa, a to su stranci. Džepu običnog Kubanca prikladnija je "kočija" i "bisitaksi". Kubanski "kočija" prevoz Beograđanima je uglavnom poznat u vidu fijakera koji se jednom godišnje pojavljuju u Ulici dobrog srca. "Bisi" je bicikl sa tri točka i dva ili četiri sedišta pozadi kojim, naravno, može da upravlja samo snažniji Kubanac. "Bisitaksi" i ove vrste prevoza deo su na Kubi legalizovanog malog privatnog biznisa u domenu usluga. Uz simbolično plaćanje poreza državi, ovaj mali biznis dozvoljava preživljavajuću zaradu. Da bi danas običan Kubanac kupio polovnu "ladu", potrebno mu je devet ili deset hiljada pezosa, što je za njega mislena imenica.
KORAK PO KORAK
Krediti se za sada ne uklapaju u aktuelnu kubansku postavku ekonomskih promena: "Korak po korak". Deviza "korak po korak" ne odudara od Kastrovih razmišljanja o revoluciji u proteklom vremenu: "Često sam sebi postavljao pitanje, mogu li društva i ljudi sprečiti rušenje revolucije? Amerikanci ne mogu uništiti naš revolucionarni proces jer će ceo narod uzeti oružje. Uprkos našim greškama, kulturni nivo kubanskog naroda je takav da on nikada neće dopustiti da zemlja postane američka kolonija.
Ali, revolucija se može samourušiti. Mi sami je možemo uništiti i to bi bila naša greška. To bi se moglo dogoditi ako ne korigujemo greške na vreme. Zato smo prešli u akciju" (iz knjige "Sto sati sa Fidelom, Ignacio Ramone). Naš je utisak da se sadaćnja ekonomska akcija kreće "korak po korak". Na putu ka Holginu videli smo i automobile novije zapadne proizvodnje. Voze ih bogatiji Kubanci, uglavnom oni koji žive od morskog turizma "a la Varadero".
Ptica od palmeZačas će vam Kubanci od palmine grančice napraviti čačkalicu jer im nedostaje "industrijska". Od te iste palmine grančice, vešto i brzo napraviće pticu koju će vam od srca pokloniti. Tada se osećate radosno i zaboravljate na skupe celofanske i u mašne uvijene bukete materijalizovanog čoveka dubljeg džepa.
|
