Istorija izbeglištva (23): Bez ruku obnovio ognjište
Seriju tekstova po knjizi "Srbija zemlja izbeglica" završavamo toplom pričom i sećanjem Dobrice Vulovića, prvog komesara za izbeglice, na jednog čoveka iz Zapadne Slavonije, i rečima akademika istoričara Ljubodraga Dimića o ovoj trotomnoj knjizi, čiji značaj je, kako ocenjuje, toliki da se vredelo roditi i obavljati humani rad u godinama kada je u Srbiju stizalo i do 10.000 izbeglica dnevno.
Ljubodrag Dimić istakao je na promociji da se ova knjiga nameće već jakim naslovom, a da je zanimljivom i privlačnom čini što dokumentovano opisuje istorijat jedne univerzalne pojave, univerzalnog procesa koji se u ratu zove nasilno iseljenje i sa sobom nosi promenu etničke strukture određenih oblasti, što je po međunarodom pravu oblik genocida izvršenog nad jednim narodom.
- U pitanju je proces koji je zasvodio 20 vek, a koji suštinski obeležava i prve dve decenije 21. veka. S tim događajima i pojavama se svakodnevno suočavamo - dodao je Dimić.
Kao veoma bitno on ocenjuje što ova knjiga otvara i sramnu stranicu ponašanja međunarodne zajednice, ma šta se pod tim podrazumevalo. Ali ne samo međunarodne zajednice, već i međunarodnih foruma zaduženih, pa i formiranih da vode računa o istini na jednoj strani, u cilju zaštite čovečanstva od pojava koje vode totalnoj destrukciji međunarodnog prava, a time i međunarodnog poretka uspostavljnog 1945. godine.
- Taj poredak suštinski umire u godinama o kojima svedoče dokumenta i tekstovi u knjigama Dobrice Vulović - kazao je Dimić.
Zagrljaj zahvalnosti
Vulović je, pored ostalog, ovekovečio sudbinu jednog hrabrog Slavonca:
- Prilikom iseljavanja iz beogradskih hotela posebno se izdvajao čovek koji je ostao bez obe ruke - izbeglica iz Zapadne Slavonije, koji je pružao otpor da se iseli iz Beograda, obrazlažući to svojim zdravstvenim stanjem. Reč je o čoveku koji je u Zapadnoj Slavoniji bio jedan od najbogatijih zemljoradnika, raspolagao je najsavremenijom poljoprivrednom mehanizacijom i koji je, iako nije bio vojno sposoban i nije predstavljao pretnju hrvatskoj vojsci, isteran zajedno sa ostalima iz Zapadne Slavonije. Ponudili smo mu smeštaj u depandansima motela Stari hrast, što je on odbio.
Pristao je da obiđe te depandanse kako bi se uverio u kakvom su stanju.
- Mi smo mu predložili da, ako se pozitivno opredeli, odmah i ostane tamo. Prošlo je od tada možda pet-šest meseci, a mi smo, na jednom službenom putovanju, svratili u motel Stari hrast. Iza mene se pojavila jedna gromada, obgrlila me ostacima ruku, stegla svom snagom i poljubio me! Rekao je: "Hvala što ste mi našli mesto ovde u Starom hrastu. Ja, eto, i ovde radim."
Pobeda volje
Imao je uz auto-put, na izlazu sa parkinga Starog hrasta, desetak kanti benzina i ostalo gorivo.
- Pošto je tada vladala velika nestašica nafte, on je imao svoje kupce i svoje tržište. I stranci su kupovali gorivo do kojeg je dolazio u dogovoru sa vozačima koji su prolazili pored hotela i iz svog rezervoara sipali gorivo u plastične kante. Rekao je da mu je tu dobro i da će uskoro pokušati da vrati ono što su mu uzeli. Želeo je da se vrati u Zapadnu Slavoniju, kako je rekao, po svaku cenu. Ispričao nam je da je tajno išao do svog mesta, ali je tamo zatekao zgarišta kuće, svih pomoćnih objekata i poljoprivredne mehanizacije.
Kompletno imanje bilo je okovano trnjem i korovom.
- Ovaj Slavonac iz Zapadne Slavonije nije se predavao. Ponovo se vratio u motel Stari hrast i nakon nekoliko godina, kada su hrvatske vlasti dozvolile povratak jednom broju izbeglica, on se ponovo vratio u svoj kraj, od temelja sagradio novu kuću i započeo obnovu poljoprivredne mehanizacije. To je izvanredan primer lucidnosti, samoinicijative i samopoštovanja jedne ličnosti. Ne znam šta se desilo potom sa mojim Slavoncem i kako danas živi. Kažem mojim, jer je on jedan od milion i dvesta hiljada ljudi o kojima smo brinuli u tim preteškim vremenima.
Istorija tehnologije laži
Još jedna dimenzija koja je važna jeste da je Dobrica Vulović istovremeno pisac, svedok istorije i priređivač dokumneta, istakao je Ljubodrag Dimić:
- To znači da knjiga donosi tekst naučnika, analitičara, i ne samo jednog, već čitavog kruga ljudi koji su sa njim zajedno radili u Komesarijatu tih godina, donosi priređena dokumenata, i najzad jedno diskretno nenametljivo svedočanstvo aktera događaja, samih izbeglica, u onome u čemu su učestvovali o onome što ih je pomerilo sa njihovih ognjišta.
Knjiga je, prema Dimiću, štivo koje progovara ili se u njemu prepliću istorija jednog procesa, i to procesa globalnih razmera, procesa koji je na jugoslovenskom prostoru pomerio milion i 200 hiljada ljudi.
- Knjiga je i istorija jedne politike, koju sa distance od četvrt veka, moramo drugačije sagledavati i vrednovati. Treba je raščlanjaviti, treba je sagledavati iz brojnih uglova, i mislim da će zaključci do kojih dođemo biti drugačiji od onoga što sada mislimo - smatra Dimić.
U knjizi je opisana i istorija glomazne tehnologije laži, koja se uvećava i u drugim delovima sveta i koja ima strukturu koju je imao i Gebels kad je u Drugom svetskom ratu obmanjivao javnost. Ova knjiga je čvrst temelj za dalja istraživanja, prilog istoriji Srbije, ali i okruženja, jugoslovenskog, balkanskog, evropskog. Vrednost knjige je njena višedimnezionalnost, zaključio je Dimić.
Ni kap nafte nije prosuo
A tada, kod Starog hrasta, Vuloviću je, kako piše, zapao za oko način na koji je Slavonac presipao gorivo iz svojih plastičnih kanti u rezervoare automobila:
- On je, zapravo, napravio dve veštačke ruke. Na jednoj su bile šipke koje su na nadlaktici bile pričvršćene za njegovu ruku, a na drugoj takođe šipke koje su na vrhovima imale nešto nalik prstima i šaci. To je obavljao brzo i efikasno, možda i efikasnije nego drugi koji imaju svoje ruke. Nije prosuo ni kap nafte, a verovatno je to i dobro naplaćivao.
