Istorija izbeglištva (7): Srpska majka sa Zabučja
Upravnika Ljubišu izbeglice su prozvale "srpska majka". Tako mu se zalomilo u životu. Preko njegovih leđa za devet godina srpske nesreće prešlo je više od 30.000 ljudi. Čitav grad, prenosi sećanja Dobrica Vulović u knjizi "Srbija zemlja izbeglica". U ovoj knjizi objavio je reportažu čuvenog srpskog reportera Zorana Šaponjića (7. mart 2000, "Glas javnosti") o ovom plemenitom čoveku.
Ljubiša Kovačević, srpska, bolje reći izbeglička majka, na brdu Zabučje iznad Užica u prihvatnom centru u kojem je upravnik, domaćin je Srbima iz svih srpskih zemalja. Srbima nesrećnicima koji na drugu stranu nisu imali nego se skrasili kod Ljubiše. Tri drvene dugačke barake, jedna od čvrstog materijala, par pomoćnih prostorija, veliko igralište za decu i iznad široko srpsko nebo.
Kazan sa pasuljem
A pod nebom, u prostoriji za druženje u baraci, sede Ljubišini Srbi. Milosav iz Goražda, Mihajlov iz Benkovca, Obrad iz Ljubljane, Božo iz Prizrena, Špiro iz Obrovca, Slobodan iz Đurakovca kod Istoka. Ćute i igraju karte. Sve priče davno su ispričali... Ispred barake, pod zubatim suncem, igraju se četvorica dečačića, sve jedan drugom do uveta. Sva četvorica sa Kosova. Jedu jabuke.
Upravnik Ljubiša ih grli, a sve hoće da zaplače. Kasnije, u kancelariji, pola sata prelistava debelu svesku punu srpskih imena, gradova, sela, srpskih zemalja i srpskih nesreća. Spisak onih koji su u Srbiju doneli samo glave i po kesu izbegličkih prnjica...
- Najveći udar bio je avgusta 1995. kad su krenuli Srbi iz Krajine. Dolazile su pune kompozicije, u jednom momentu 3.500 ljudi, bilo je u hali i oko hale u Užicu. Pokušavam da ne mislim na to, sve je to mnogo teško - kaže Ljubiša.
Više od četvrt sata Ljubiša broji samo imena gradova iz kojih su Srbi iz svih srpskih zemalja stizali na Zabučje - Goražde, Osijek, Sarajevo, Ljubljana, Daruvar, Karlovac, Konjic, Vrhovine, Pakrac, Dvor na Uni, Knin, Drniš, Donji Lapac, Gračac, Slavonska Požega, Cazin, Vitina, Glina, Kosovska Mitrovica, Priština, Lipljan, Istok, Suva Reka, Obilić...
- Pokušavam da ne mislim na nesreću koja je snašla te ljude, da pomognemo koliko možemo, da ih saslušamo, trudimo se da prema svima budemo isti. Deci ne sme ništa da nedostaje, od hrane, odeće, knjiga i svezaka, prevoza u školu, igrališta, oni moraju, koliko god je to moguće, normalno da rastu - kaže Ljubiša.
Život, ma kakav da je, na Zabučju iznova kreće svakog dana. A svaki dan isti kao prethodni. Samo se godišnja doba menjaju. Padne sneg pa okopni. Đaci iz Krajine, iz Slavonije, Hercegovine, iz Bosne i sa Kosova, svakog jutra kreću u Užice u školu.
- Koliko smo mogli osmislili smo čitav niz programa da se ljudi nečim bave, da ih odvojimo od stalnih razmišljanja o zavičaju. Imamo mašine za pravljenje čačkalica, za pakovanje toalet-papira, gajimo svinje, tovimo piliće, imamo koke nosilje, plastenike - kaže Ljubiša.
Dečačići sa Kosova obleću oko baraka. Igraju se, jedu jabuke. Greje zubato srbijansko sunce. Ljubiša zaviruje u kazan s pasuljem. Svakog dana u kuhinji se spremi više od 800 obroka...
Tuga i čemer
Dobrica Vulović kao prvi komesar za izbeglice u knjizi navodi da je teret tog vremena nosio sa ponosom i dostojanstvom, kao i humanizam koji je mogao da pobedi svako zlo. Posebno je ponosan na činjenicu što je izbegnuta humanitarna katastrofa. Okupio je mali stručni tim koji se snalazio u nemogućim uslovima:
- Bili su to dani kada se moralo brzo misliti, brzo delati, vreme danonoćnog rada, kada se svakom članu našeg kolektiva svakodnevno urezivala još jedna vidljiva brazda na licu i još dublja u srcu. Nemoguće je da se naše linije života nisu iz dana u dan sve više skraćivale, a naša duša punila tugom i čemerom, dramatičnim sudbinama i situacijama koje su se odvijale pred našim očima. Nadam se da mi neće biti zamereno što nisam u mogućnosti da obradim deo humanitarnog pokreta - veliki angažman hiljada humanista okupljenih oko organizacije Crvenog krsta, Komesarijata, verskih organizacija, Matice Srba iseljenika i velikog broja institucija, udruženja i časnih pojedinaca koji su nesebično bili deo pokreta u zemlji i inostranstvu.
Ne gajim iluzije o idealnoj organizaciji Komesarijata, ali tvrdim da je u to vreme bio najorganizovaniji, najefikasniji i najfleksibilniji državni organ, ustrojen - kako se to danas kaže - po najboljim međunarodnim standardima i iskustvima.
Svaka čast profesionalcima
- Sreća je što su predstavnici međunarodnih organizacija u Srbiji većinom bili pravi profesionalci i poznavaoci svoga posla, što su bili svesni istine i kontradiktornosti u kojoj se našla izbeglička Srbija i Komesarijat koji je brinuo o njima, što su bolje od svojih šefova sagledavali realnost na terenu i što neki od njih nisu pristajali da potpisuju unapred skrojene izveštaje svojih centrala. Nažalost, bilo je i onih drugih, ljudi kojima je Srbija bila odskočna daska u karijeri u humanitarnim organizacijama i politici.
Oteto od zaborava
- Odluka da se upustim u prisećanja na vreme kada su nakon početnih ratnih provokacija, a kasnije pravih ratnih dejstava iz Slovenije, Hrvatske a potom iz Bosne i Hercegovine u Srbiju počele da stižu kolone žena i dece, stavila me je u veliku dilemu. Kao prvi komesar imao sam istorijsku odgovornost da za generacije koje dolaze ostavim makar sećanja i dokumenta koja su nastala u tom periodu. Pri tome, od početka sam bio svestan da ne mogu obuhvatiti sve važne događaje, situacije i ljude, i njihove dobrote, te da ću se suočiti sa nedostatkom dokumentacije koja je uredno vođena.
Iskrena zebnja
- Nadamo se da će se ovo ubrzo rešavati, da će ovi ljudi kućama. Odužilo se, ponestaje snage, danju sam sa njima, noću počinjem da ih sanjam. Samo, plašim se da se mnogi od ovih ljudi, da im čovek sad obezbedi i stan i posao, ne bi snašli da sami nastave dalje. Godinama se drugi o njima brinu, oni ne razmišljaju ni o hlebu ni o vodi - rekao je pre 19 godine Ljubiša Kovačević reporteru Zoranu Šaponjiću.
