Istorija izbeglištva (18): Od saosećanja do nesporazuma
Dobrica Vulović, prvi komesar Srbije za izbeglice u svojoj knjizi piše i o tome kako se menjao odnos građana Srbije prema izbeglicama.
U početnoj fazi, kada su izbeglice stizale u Srbiju, građani Srbije su izražavali saosećanje i spremnost da im na svaki način pomognu. U prve dve godine dolaska izbeglica, više od 80 odsto smešteno je kod rođaka, prijatelja i neznanih domaćina građana Srbije.
U tim prvim danima, mesecima, nisu se ispoljavali neki ozbiljniji nesporazumi. Kako je vreme proticalo, kod domaćina su počeli prvi nesporazumi.
Građani su, kako su govorili, očekivali da se izbeglice neće ponašati kao gosti već da će aktivno učestvovati u svakodnevnim aktivnostima svog domaćina, ali to se nije dogodilo. Izbeglice su, kako su govorili njihovi rođaci, pod teretom svojih problema, ili nekih drugih razloga odbijale da se uključe u svakodnevni život domaćina.
Odlazak u inostranstvo
Poseban problem je bio, piše Vulović, kada se uključio Svetski program hrane koji je određivao pomoć za izbeglice, čak i veću nego što im je realno u tom trenutku bilo potrebno. Eko-program Evropske zajednice bio je veoma raznovrstan i sadržao je kvalitetna sredstva za higijenu koje mnoge porodice koje su primile izbeglice u svoj dom nisu mogle ni sanjati. Stvoreni su izvesni viškovi koji su se pojavili na crnom tržištu, uglavnom oko zelenih pijaca i improvizovanih buvljaka.
- Tenzije su se produbljivale iz dana u dan. Većini izbegličke rodbine pretio je porodični krah, razvodi brakova, deca su popuštala u školi. Javljali su se i drugi problemi socijalno-psihološke i materijalne prirode. Otkazivanje gostoprimstva u tim godinama opet se odrazilo na Komesarijat. Većina tadašnjih izbeglica ponovo je ostala bez smeštaja i zatražila je pomoć od Komesarijata, očekujući da će ih zbrinuti sa približno istim uslovima i komforom koji su uživali kod svojih najbližih rođaka i prijatelja. Pošto to nije bilo moguće, mnogi su odbijali ponuđena rešenja i odlazili u podstanare dok se jedan broj izbeglica vratio u Hrvatsku ili Bosnu i Hercegovinu, gde nije bilo direktnih ratnih operacija. Mladi su tražili načine da se domognu neke zapadnoevropske zemlje. Prosto je neverovatno kako su u tome uspevali, bez obzira na veoma liberalnu politiku koje su te zemlje vodile.
Slično, gotovo identično, dešavalo se sa porodicama koje su bile kod nepoznatih domaćina.
"Svako zlo ima i svoje dobro", govorili su stari ljudi. Moj utisak, kao prvog komesara, bio je da je novonastala situacija smanjila izvesne pritiske na Komesarijat, piše Vulović.
Organizacija sahrana
Komesarijat je morao da vodi brigu o svim izbeglicama, pogotovo o ostvarivanju njihovih prava, ali ovoga puta gorući problem bile su najugroženije kategorije izbeglica. Mi smo već stekli neka iskustva, posebno u zbrinjavanju socijalno najugroženijih kategorija. Poslodavci u mnogim firmama su bez predrasuda zapošljavali radnike i stručnjake iz redova izbeglica. U većini slučajeva, bili su mnogo prilježniji i motivisaniji za rad od svojih kolega iz Srbije.
- Kada sam završio dužnost komesara za izbeglice, radio sam nekoliko meseci kao pomoćnik ministra za veze sa Srbima izvan Srbije, a zatim sam preuzeo jedno vrlo zapušteno novinsko-izdavačko preduzeće čiji je osnivač bila Železnica Srbije. Imao sam sva ovlašćenja da napravim ozbiljno preduzeće, tehničko-tehnološki kadrovski osposobljeno da deluje na tržištu bez dotacija ŽTP-a. Za mene je to bio veliki izazov, a kadrovski potencijal potražio sam upravo među izbeglicama.
Svesni smo bili da nisu sve izbeglice mogle biti ni srećne ni zadovoljne, bez obzira na to što se velika grupa saradnika Komesarijata i Crvenog krsta na terenu trudila da im pruži najbolja moguća rešenja i zaštitu. Jedan broj izbeglica zadesila je i smrt u izbeglištvu. U početku kada su se desili prvi primeri umiranja, lokalna zajednica je nalazila način i rešenje za pokriće troškova. U osnovi, vladala je pravna praznina, jer Zakon o izbeglicama i drugi zakoni nisu nudili rešenja za ovu vrstu problema - nedostatak finansijskih sredstava i organizaciju sahrane.
Na naš predlog, opštinski poverenici za izbeglice preuzeli su brigu i organizaciju sahrana, a Komesarijat je pronašao sredstva i opštinama nadoknađivao troškove. Ovaj naizgled bizaran problem efikasno je rešen. Sudbina i posledice izbeglištva zauvek su ih ostavili da počivaju u zemlji koja ih je prihvatila i brinula o njima. Neka počivaju u miru, daleko od svojih ognjišta, to zaslužuje svako ljudsko biće.
Svaka čast Slavoncima
- Među njima su najorganizovaniji bili izbegli iz Zapadne Slavonije koji su sami uspostavili odličnu organizaciju, informisanje i logistiku. Tada su nikle i prve zanatske radnje, preduzeća, a njihovi zemljaci koji su ranije došli u Srbiju koristili su svoj uticaj prilikom njihovog zapošljavanja. Tu su se posebno istakli dr Momčilo Mitrović, dr Đorđe Stanković, dr Slavko Simeunović, dr Bogdan Jamadžija i mnogi drugi. Mnoge izbeglice bile su poželjni radnici, jer su svoja umeća i motivaciju stavljali u prvi plan, tako da su se na taj način samoreklamirali. Mi smo uočavali da kada se jedan izbeglica zaposli onda se u tom preduzeću za kratko vreme uposli desetak novih ljudi. I ja sam kasnije, kao direktor Želnida primenjivao taj recept. Nije zabeležen nijedan slučaj uvredljivog ili ponižavajućeg odnosa domicilnog stanovništva prema izbeglicama i obrnuto, niti je bilo sukoba između njih samih - kao što je to bio slučaj sa nekim drugim socijalnim grupama - što nam je olakšavalo situaciju i omogućavalo nam da se posvetimo ozbiljnijim pitanjima. Zapravo, bez obzira na probleme koje su izbegli i prognani imali, naziv "izbeglice" nije bio pejorativan i nisu ga pratile negativne konotacije već samo empatija i poštovanje. Vremenom, valjana integracija u društvo rezultirala je i sklapanjem mnogih brakova između izbeglica i domicilnog stanovništva, zapošljavanje i izgradnja porodičnih kuća.
Odlični đaci i studenti
Izbeglištvo je svima donelo velike probleme, a nekima i radost. U to vreme rođeno je nekoliko hiljada dece, sklopljeno je na stotine brakova. Mnoga deca, studenti izbeglice, bili su izvanredni đaci i studenti. Neki su završili i fakultete i srednje škole. Započeta je nova faza integracije u sredinama u kojima su boravili.
