Istorija izbeglištva (21): Provokacija u Hagu
Ratove devededsetih godina prošlog veka pratila je i neviđena antisrpska medijska kampanja. Dobrica Vulović, prvi komesar za izbeglice, u knjizi "Srbija, zemlja izbeglica" priseća se i takvih situacija i iskustava sa stranim novinarima.
- Mi u Komesarijatu smo se oduševili pozivom novinara Drugog programa TV Francuske koji je želeo da poseti jedan izbeglički kamp i da razgovara o problemima izbeglica u Srbiji. Vodili smo se mišlju da je Francuska nama prijateljska, bratska zemlja i da će, u skladu sa tim, dotični novinar, koji je radio intervju, objektivno preneti razgovor i ono što bude video na terenu. Intervju je organizovan u izbegličkom kampu u Kovilovu. Dok smo sedeli i pripremali se za razgovor, novinar mi se na drzak način obraćao. Shvatio sam to kao šalu, ili blagu provokaciju da ispita teren. Tek kasnije sam zaključio da je trebalo da napustim snimanje.
Onda je počela polemika između Vulovića i Francuza:
- U jednom momentu on je rekao: "Fašistički sistem i sistem NDH na ovim prostorima predstavljaju najpravednije sisteme koje je istorija donela ovoj civilizaciji". Rekao je da su njegovi roditelji poginuli od fašista, ali da je on, uprkos tome, njihov veliki poklonik. Kada bi se danas dogodilo nešto slično, on bi bio prva perjanica i poklonik tog sistema. Govorio je o logorima, o raznim neprijatnim situacijama koje su fašisti u Francuskoj činili, ali nijednog trenutka nije osudio njihova zlodela.
Kasnije se, piše Vulović, taj novinar pojavio kao svedok tužilaštva na suđenju Slobodanu Miloševiću u Hagu. Njegova osnovna teza je bila da je lično od Vulovića čuo za većinu zlodela koja je Slobodan Milošević navodno činio. Zapravo, on je samo obrnuo teze, umesto da govori o ustaštvu i fašizmu, on je sve to prebacio na teren Slobodana Miloševića, odnosno Vulovića kao njegovog "glasnogovornika" u tom intervjuu. Vulović opisuje i probleme koje je imao kada se sve to čulo na TV prenosu uživo sa suđenja Miloševiću.
Mnogi prijatelji, rođaci, kumovi, saradnici zvali su ga da izraze zabrinutost što se na Sudu plasiraju takve laži u njegovo ime.
- Iako sam znao da ni po jednoj tački nisam ni za šta kriv, uspaničio sam se, ponajviše zbog svoje dece. Jedva sam uspeo da ih smirim i objasnim im da nemaju razloga za brigu, jer ja to nikad nisam izjavio niti je tako nešto postojalo. Vrli novinar, Francuz, verovatno je radio u korist neke službe, a na insistiranje da se u Hagu emituje taj sporni intervju, nikada nije pristao. Eto, tako se život okrenuo. Milošević zaista nije voleo izbeglice, ali nije ni davao naređenja koja bi umanjivala njihova ljudska prava i slobode.
Jedan broj izbeglica je slao na front, što je, bez obzira na kršenje Međunarodne konvencije o izbeglicama, u našim uslovima i bilo normalno, piše Vulović.
- Trebalo je, između ostalog, zaštititi i Srbiju, i trebalo je i onemogućiti širenje negativnog javnog mnjenja u Srbiji jer su srpski vojnici branili teritorije na kojima su živeli pripadnici srpskog naroda. Mnogi narodi su štitili svoju suverenost i braću po nacionalnom određenju u nekim kriznim područjima. Primer Kipra je karakterističan: grčka vlada je štitila Grke, a Turska je štitila Turke na Kipru. Slično se dešavalo i u Indiji i Pakistanu, a kasnije i u mnogim drugim zemljama. Setimo se samo Foklandskih ostrva, kada su britanske vojne snage oslobodile svoje državljane koji su živeli tamo, ali se to nije smatralo ni za kakav greh.
Svedočenja silovanih Srpkinja
U inostranim sredstvima informisanja pokrenuta je još jedna misteriozna kampanja o navodnom silovanju muslimanskih žena, podseća Vulović na još jednu netačnu medijsku kampanju.
- Gotovo svi mediji utrkivali su se da objave što više maštovitih priča, navodnih svedočenja. Neki novinari počeli su da objavljuju izmišljene intervjue sa ženama izbeglicama koje su prebegle u Srbiju. Znali smo za to, svesni da nešto moramo preduzeti, jer su takve stvari direktno ugrožavale pomoć izbeglicama. Meni ni danas nije jasno kako smo ipak uspeli da na neko vreme sprečimo tu kampanju. Preko privatnih veza saznali smo da se sprema još monstruoznija kampanja o "silovanju dece" od strane srpske vojske u Bosni. Mi smo najdirektnije saopštili saznanja za novi projekt koji priprema međunarodna zajednica o "silovanju dece". Većina njih je bila zatečena time. Posle izvesnog vremena saznali smo da se odustalo od te monstruozne ideje. Naši izvori su, između ostalog, potvrđivali da su, zapravo, silovane Srpkinje, na najmonstruozniji način - u prisustvu braće i dece.
Jedna grupa tih žena već je dala svoje iskaze i svedočenja u Dokumentacionom centru. Pozvali smo grupu stranih novinara koja je želela da čuje i drugu stranu. Pošto je većina zlostavljanih srpskih žena prošla kroz naš Dokumentarni centar, imali smo njihova svedočenja, video i
tonske zapise. Opredelili smo se, radi efikasne sociopsihološke rehabilitacije, da ih smestimo u kolektivne centre u Aranđelovcu.
Pošli smo zajedno sa novinarima i na prvi susret naišli na muk. Strani novinari kao da su po izgledu, mentalno-psihološkom sklopu prepoznali te uznemirene žene koje pogledom nisu mogle sakriti ono što ih je snašlo. Jedan mali broj žena držao se dostojanstveno, ali smo insistirali da pozvani novinari obave razgovor i sa njima. Bila je to dramatična priča, dovoljno utemeljena da se objavi da i među ženama srpske nacionalnosti ima žrtava silovanja.
Časna i hrabra Nemica
- Ni lični iskazi, svedočenja, tonski zapisi i drugi dokumentacioni materijali nisu pokrenuli savest te grupe stranih novinara da objave delić istine sa kojom su se suočili o silovanim Srpkinjama. Jedino je urednica Dojče Velea Renate Flotau, imala hrabrosti da objavi svoja saznanja, ali je sutradan po emitovanju tog materijala prebačena u drugu redakciju. Nikad nismo saznali kakva je bila njena dalja sudbina u novinarskoj profesiji. Bilo je mnogo sličnih primera, pogotovo kazivanje logoraša zatečenih u logorima u BiH. Neki od njih vodili su dnevnik koji su na neverovatan način uspevali da napišu, sačuvaju. Jedan od tih dnevnika je i "Muslimanski logor Visoko" koji je objavljen na srpskom i engleskom jeziku.
