Istorija izbeglištva (22): Plemenita dijaspora
Kad su započeli sukobi na tlu bivše Jugoslavije, jugoslovenska dijaspora se raspala. Stvorene su nove organizacije po nacionalnoj i republičkoj osnovi, zavičajni klubovi i udruženja koja su registrovana, a istovremeno i njihova humanitarna aktivnost, piše Dobrica Vulović.
Novoformirane organizacije su u početku lutale jer pored šturih nezvaničnih informacija nisu imale osnovne podatke o humanitarnim potrebama, posebno o proceduri dostavljanja humanitarne pomoći.
Administrativno komplikovana procedura, dezinformacije o zloupotrebi humanitarne pomoći i da pomoć neće stići do izbeglica, ambicije pojedinih članova da rukovode i koordiniraju, zapravo kontrolišu organizaciju, stvorila je nepremostive barijere.
U celoj toj vratolomiji spontano se uspostavio neki red. Počele su da stižu skromne količine pomoći, uglavnom u opštine iz kojih su građani darodavci vodili poreklo. To je pomoglo uspostavljanju čvršćih odnosa sa opštinskim organizacijama Crvenog krsta, Crvenim krstom Srbije, Maticom Srba i iseljenika, sa Srpskom pavoslavnom crkvom i udruženjima Srba iz Bosne i Hrvatske.
Kako se humanitarna kriza komplikovala, regulisanjem informacionog sistema preko naših diplomatsko-konzularnih predstavništava i osposobljavanjem carine i pratećih službi, posebno higijensko-sanitarnih, počelo je dostavljanje veće količine robe. Tome su doprinele i veze koje su stvorene u većini evropskih zemalja s tamošnjim lokalnim organima vlasti.
Svakako, određeni doprinos dale su zajedničke ekipe Crvenog krsta SRJ koje su s Humanitarno-informativnim centrom Komesarijata pomagale regulisanje formalnosti i delile odgovarajuće informativne materijale na graničnim prelazima Horgoš i Kelebija. Čak su zakupljeni magacinski prostori u blizini srpsko-mađarske granice i određena dokumentacija i potvrde o prijemu pomoći.
Nakon toga počela su udruživanja naših klubova na nivou pojedinih država i regiona i realizacija ozbiljnijih projekata, posebno u sferi nabavke medicinske opreme i lekova.
U jednoj fazi počelo je spontano formiranje društava prijatelja Komesarijata, prvo u Parizu, a potom i Londonu. Cilj ovih društava nije bio prevashodno humanitarnog karaktera već su se bavila i prevođenjem dela Alije Izetbegovića, Franje Tuđmana i drugih ideologa nacionalizma koja su predstavljala ideološke platforme za započinjanje sukoba u Hrvatskoj i BiH. Društvo u Parizu je lobiralo i pomoglo formiranje Kluba francusko-srpskog prijateljstva, pri francuskom parlamentu, a vodeću ulogu u klubu imao je Iv Bone, koji je kasnije posetio Srbiju.
Naša dijaspora u prekookeanskim zemljama bila je podeljena po ideološkoj i političkoj osnovi i pod neverovatnim pritiskom, pretnjom gubitkom posla i državljanstva, ali je i ona, s malim zakašnjenjem, započela svoju delatnost. Ipak, obraz su osvetlale srpske crkvene opštine koje su se organizovale i izgradile posebne kanale za dostavu pomoći. S obzirom na uslove, veoma uspešno.
Srpska dijaspora je, uprkos neiskustvu, sankcijama Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, inferiornom položaju i administrativnim problemima, odigrala značajnu ulogu i dala nemerljiv doprinos širenju istine o srpskim izbeglicama i njihovim problemima, kao i u dostavljanju humanitarne pomoći Republici Srpskoj i Republici Srpskoj Krajini, zapisao je prvi komesar Srbije za izbeglice Dobrica Vulović u knjizi "Srbija, zemlja izbeglica".
Naslednica Buba Morina
- Pozvan sam u kabinet kod Zorana Anđelkovića, tadašnjeg glavnog kadrovika u Srbiji. Najavljen mi je veoma važan dogovor, mada sam naslućivao razloge poziva, pogotovu što se niko iz SPS-a nikada nije neposredno interesovao za izbeglice - seća se Vulović detalja o smeni s mesta komesara. - Zadržao sam se više od pet sati, sedeći u udobnoj fotelji mog domaćina. Zoran se vrteo oko stola, telefonirao, pokatkad nervozno pitao svog sagovornika kad stiže. Ispijao je viski s ledom, dok sam ja grickao pečeni kikiriki. Imao sam animozitet prema svakoj vrsti alkohola, pa se nisam upecao u zamku. Zoran je mislio da će informacija koju treba da mi saopšti biti dramatična za mene. Mislio je da će me piće malo relaksirati, ali ja sam bio dosledan svojim navikama. Već mi je bilo dosadno i mislio sam da napustim sastanak, ali sam znao da od teme ne mogu pobeći. "Eto, Milomira nema još", poče Zoran. "Insistirao je da ti on ovo saopšti. Mi smo zadovoljni tvojim radom, mnogo više nego što možemo opisati, ali je Mira, koja trenutno boravi u Moskvi, insistirala da se Buba Morina imenuje na mesto komesara. Svi smo protiv toga, ali ko sme da joj se suprotstavi. Zauzvrat, nudimo ti da biraš radno mesto, i budi siguran da će ti za mesec dana, dok je još vruće, biti ponuđeno adekvatno mesto. Ako hoćeš diplomatiju, rad u Ministarstvu za veze sa Srbima, gde će ministar biti Radovan Pankov, moj telefon za tebe će uvek biti na raspolaganju".
Milomir mi se nikad nije javio, ali nije ni osporio Zoranove ideje, niti moj dolazak da rukovodim jednim od značajnih preduzeća u sastavu srpske železnice. Epilog ovog sastanka bio je da su i Zoran i Milomir zaista ostali pri svojim obećanjima, ali su postavili i izvesne uslove. Jedan od uslova bio je da u narednih nekoliko meseci ne dajem nikakve izjave za sredstva informisanja u Srbiji, pogotovu ne stranim medijima. To sam do kraja poštovao.
Ćosić zapisao u beležnicu
Predsednik Savezne Republike Jugoslavije Dobrica Ćosić pomno je pratio zbivanja vezana za izbeglice. Često smo razgovarali telefonom i viđali se u zgradi Predsedništva na Novom Beogradu, prilikom retkih susreta sa stranim delegacijama, seća se Dobrica Vulović. Kad su izbeglice bile u pitanju, koristio je podatke Komesarijata i Dokumentacionog centra. Jednom prilikom je više kao konstataciju nego kao pitanje rekao: "Pa zaboga, šta se ovo dešava, kao da se pišu novi istorijski romani koje sam ja napisao?" Konstatovao sam da mi liči na usud srpskog naroda, a onda je on klimnuo glavom, privukao beležnicu i upisao: Usud srpskog naroda. Ustali smo ćutke i, bez rukovanja, razišli se svako na svoju stranu.
