Istorija izbeglištva (8): Sve na Kosovo!
Nijedna vojna operacija hrvatske vojske nije u svom nazivu imala povetarac, maestral, već "Bljesak", "Oganj" i Oluja" i druge zastrašujuće poruke i asocijacije za ono što će se desiti. Kada je uspešno realizovan Medački džep i zloglasni logori poput Lore, sve se moglo očekivati. Ljudi su sa preciznošću mogli pretpostaviti šta će se dešavati. Moglo se očekivati još bura, uragana, razornih vetrova i zemljotresa čiji je cilj njihovo totalno uništenje, odnosno iseljenje, piše Dobrica Vulović u knjizi "Srbija, zemlja izbeglica".
Nemoguća misija
- Sticajem okolnosti, iako tada nisam obavljao dužnost komesara, po nečijoj naredbi, dobio sam zadatak da lično prihvatim i zbrinem izbeglice koje je "Oluja" dovela u Srbiju. Kolona od Knina, Sinja, Koprivnice do Rače. U koloni sve unapred viđeno, osim što je kolona bila usporenija jer je to neko naredio, a traktori i prikolice ostajali su pored puta zbog nedostatka goriva i probušenih guma od gelera. Prvi put otkako sam se počeo baviti izbeglicama, dobio sam rezolutan zadatak - sve izbeglice poslati na Kosovo. Sa jednog Kosova na drugo, naricale su majke stežući decu u naručju.
Morao sam nešto da smislim da zaobiđem odluku o slanju na Kosovo. Znao sam da bi to moglo da se učini silom, možda uz nove žrtve. Odlučio sam da u prostorijama Zadruge Bosut održim nekoliko zvaničnih sastanaka i mnogo više nezvaničnih.
Bili su to dugi, teški i mučni razgovori tog avgusta 1995.
- Teško sam izgovarao reč Kosovo, ali sam i to činio kad sam morao. Znao sam da je to nemoguća misija koja će svakako ostaviti dubok trag na moju ličnost i ostatak života. Sve vreme su me pratila dva meni nepoznata mladića, koja nisu krila svoje prisustvo i zainteresovanost za način na koji sam vodio pregovore i njihov ishod. Crveni krst, socijalne i zdravstvene službe upućivane su u susret koloni, a Auto-moto savez je angažovan na osposobljavanju prevoznih sredstava da nastave vožnju. Odlučio sam.
Predložio je da prva grupa od šezdeset vozila krene u pravcu Moravića, u Istočnu Slavoniju koja tada nije bila pod hrvatskom okupacijom. Drugu grupu su poslali ka Kuzminu.
Na silu u voz
- Između svake grupe pravili smo pauzu od dvadeset minuta. Izbeglice poslate u Istočnu Slavoniju preko vojvođanskih sela raštrkale su se po pokrajini, a jedan mali broj je ipak otišao. Izbeglice koje su se kretale ka Kuzminu, samoorganizovale su se i napuštale kolonu tražeći spas u sremskomitrovačkim selima, a onda su se grupisale i krenule ka Beogradu. Prema istraživanju istoričarke Dušice Bojić, preprečen im je put kod Šimanovaca i izvršen pokušaj nasilnog ubacivanja u voz koji je trebalo da ih odveze na Kosovo. Mojim naredbodavcima ni to nije bilo dovoljno, pa su mi dali novi zadatak da silom uspostavim organizaciju zbrinjavanja izbeglica u Istočnoj Slavoniji.
Imao je zadatak da se poveže sa građaninom Goranom Hadžićem, i predsednikom opštine Vukovar.
- Oni su mi izložili svoj plan, ali za njegovu realizaciju bila su neophodna pozamašna sredstva i građevinski materijal.
I ovaj zadatak je, piše Vulović, zahtevao veliku snalažljivost, pa je izbegao da daje bilo kakva obećanja, ali im je sugerisao da male resurse kojima su raspolagali pod hitno aktiviraju:
- Radi sopstvene samodiscipline tražio sam saglasnost za obilazak nekih sela u okolini Dalja i Tenja. Nisu bili oduševljeni mojim zahtevom, ali su mi dali da potpišem papir na kojem je pisalo: dozvoljava se odlazak u Dalj i Tenj na lični zahtev i rizik. Vraćajući se sa jednog sastanka održanog u Dalju i Tenju, vozač je umesto da skrene desno nastavio da vozi pravo. Naišli smo na prvu rampu, ali je on nastavio da vozi. Kod druge rampe izletela je grupa vojnika. Kad su videli beogradske tablice, vratili su nas, pokazujući nam pravi put. Ta rampa je bila nekih 100 metara od linije fronta sa hrvatskom stranom. Hrvati su verovatno bili samozadovoljni i uljuljkani rezultatima "Oluje", pa nas nisu ni primetili, iako smo bili na razdaljini dovoljnoj da nas pogode bilo kojim oružjem. Njima je ostala "Oluja", a mi smo, još uvek nesvesni opasnosti u kojoj smo bili, preko Iloka i Bačke Palanke stigli u Beograd...
Proterivanje bez milosti
Operacija "Bljesak" je vojno-policijska akcija koju su sprovele hrvatske vojne, paravojne i policijske snage 1. maja 1995. godine pod rukovodstvom Franje Tuđmana na teritoriji Zapadne Slavonije. U vreme napada, to područje bilo je pod zaštitom snaga Ujedinjenih nacija. Za samo 36 sati proterano je oko 15.000 Srba, ubijeno je ili nestalo njih 283, među njima bilo je 57 žena i devetoro dece. Vojska Jugoslavije i Vojska Republike Srpske nisu reagovale niti su se uključivale dok je "Bljesak" trajao.
"Oluja", vojna akcija Republike Hrvatske u avgustu 1995. godine, imala je za cilj zauzimanje najvećeg dela teritorije Republike Srpske Krajine. Operacija je zvanično trajala četiri dana, završila se padom Republike Srpske Krajine i uspostavljanjem kontrole Republike Hrvatske nad tom teritorijom.
Oslobođeni hrvatski generali
Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju je operaciju "Oluja", u prvostepenoj presudi hrvatskim generalima Anti Gotovini i Mladenu Markaču, okarakterisao kao udruženi zločinački poduhvat sa ciljem trajnog i prisilnog proterivanja najvećeg dela Srba sa prostora bivše Republike Srpske Krajine u Hrvatskoj.
Međutim, u drugostepenoj presudi su takve tvrdnje odbačene i generali su oslobođeni. Tokom operacije, ubijeno je oko 2.650 civila, a preko 340.000 je izbeglo. Srpsko stanovništvo je ubijano sistematski, njihovi domovi su pljačkani, a zatim paljeni, kako bi se izbrisao trag o njihovom postojanju na tim prostorima.
