Istorija izbeglištva (13): Tuga kao epidemija
Neposredno po imenovanju za komesara, morao sam da definišem neke principe rada koji bi obezbedili dobru i efikasnu organizaciju, ne ostavljajući mogućnost da se problemi nagomilavaju. Bio sam svestan da moramo, milom ili silom, uspostaviti dobru interresornu saradnju, kako sa republičkim tako i sa lokalnim organima vlasti i delom nevladinih organizacija.
Prioritet su bile opštinske organizacije Crvenog krsta, poverenici za izbeglice, rukovodstva kolektivnih centara i štabovi za prihvat i zbrinjavanje izbeglica, piše Dobrica Vulović o prvim danima rada srpskog Komesarijata za izbeglice neposredno po izbijanju građanskog rata na prostoru bivše SFRJ.
- Štabovi su okupljali sve službe na nivou opština koje po definiciji njihovog posla mogu imati veze sa izbegličkim korpusom, tako da smo na taj način uspevali da uvežemo sve relevantne subjekte i nametnemo im obaveze u domenu njihove delatnosti, odnosno rešavanje životnih problema izbeglica koji su boravili u njihovoj sredini. Želeli smo, i uspeli u tome, da se osećaju kao da su pod direktnom jurisdikcijom Komesarijata.
Rad na terenu
Kako navodi, primenio je princip sveobuhvatnog rada na terenu i insistirao na građenju dobrih odnosa i stvaranja osećaja međuzavisnosti u rešavanju otvorenih pitanja.
- Uveli smo princip da svaki zaposleni u Komesarijatu bude zadužen da prati zbivanja u određenom okrugu i opštini, i da neposredno komunicira sa štabovima, poverenicima, sekretarima Crvenog krsta i upravnicima kolektivnih centara. Obilazak okruga i opština se podrazumevao, kao i otvorena komunikacija sa Centralom radi eventualnih pojašnjenja u donošenju odluka na terenu. Suočavanje sa neprijatnim i teškim situacijama imalo je za posledicu i emocionalno preživljavanje i odražavalo se na mentalno i fizičko zdravlje zaposlenih. Jedan broj saradnika imao je ozbiljnih psihičkih problema.
Upravo tih dana u Komesarijat je slučajno došao profesor Zoran Milivojević, psihoterapeut.
- Dogovorili smo se da bez nadoknade organizuje psihoterapeutski tretman svih zaposlenih. Iako je to bio slobodan izbor, većina saradnika je prošla taj tretman. Za divno čudo, atmosfera u Komesarijatu se relaksirala, kao da su se radnici preporodili. Izuzetak je bila saradnica koja je radila na najtežim zdravstvenim slučajevima, što je ostavilo teške posledice po nju, koje su je kasnije odvele u smrt.
Stoičko držanje
Znao je, napominje Vulović, da se najbolji rezultati mogu postići ličnim primerom, jasnim i preciznim rešenjima koja ne zahtevaju dodatno tumačenje.
- Zbog specifičnosti izbegličke problematike, svaku pojedinačnu pojavu smo tretirali kao da je u pitanju opšti problem, pa smo odmah slali instrukcije na teren, kako bi poverenici imali unapred spremno rešenje ako se takva situacija pojavi i kod njih. Kako bismo stvorili obostrano poverenje i saradnju sa opštinskim organizacijama Crvenog krsta, lično smo se obavezivali da rešavamo njihove probleme. Komesarijat je preuzimao obaveze da ih opremi osnovnim birotehničkim sredstvima, kancelarijskim inventarom i uspevao da utiče na UNHCR da finansira troškove skladištenja i distribucije humanitarne pomoći.
Što se tiče Komesarijata Srbije, svi podaci bili su proverljivi i usaglašeni sa Crvenim krstom Srbije i nijedan neproveren podatak nije smeo biti upućen UNHCR-u.
- Jačanje moralne svesti i odgovornosti svih zaposlenih je princip koji nije trebalo dodatno potencirati. Profesionalno, uredno i precizno vođenje evidencije i arhive koja je nastajala u Komesarijatu. Iz iskustva sam znao da papiri nekad više vrede od bilo koje dragocenosti. Bilo je još mnogo postulata koji su se u Komesarijatu morali poštovati, među njima i to da se u prisustvu izgladnelih i očajnih izbeglica ne sme obedovati. Konzumiranje alkohola bilo je najstrože zabranjeno. Sa tadašnjeg stanovišta, to je imalo psihološko opravdanje, možda ne i racionalno. Za sebe sam, pored navedenih postulata, izabrao strogost i stoičko držanje. Čini mi se da su temelji Komesarijata bili toliko čvrsto postavljeni da su mogli izdržati još veće opterećenje nego što smo ga imali.
Kuhinje pod vedrim nebom
Rukovodstva opština Sokobanje, Svilajnca, Lapova, Kruševca, Kragujevca i Paraćina raspolagale su objektima u koje se u tom momentu moglo smestiti više hiljada izbeglica. Nekoliko godina kasnije, boraveći u tim opštinama, lično sam se uverio da su postojali objekti koji su sa malo ulaganja mogli biti stavljeni u funkciju. Bio sam uveren da su sve organizacije Crvenog krsta kadrovski, prostorno i logistički osposobljene, poput Beograda, Niša, Kragujevca, Požarevca, Loznice, Šapca, Pančeva, Sombora, Užica, Subotice i Jagodine, da mogu da se nose sa početnim problemima u prihvatu i zbrinjavanju izbeglica.
Pošto u većini gradova u Srbiji nije bilo tako, moralo se pribegavati naredbi za smeštaj izbeglih u sportske, kulturne, obrazovne, zdravstvene i ugostiteljske objekte, uz svesrdnu pomoć lokalnih preduzeća koja su donirala hleb, mleko i druge namirnice, a hrana se pripremala u improvizovanim kuhinjama pod vedrim nebom. Ni povereništva nisu bila u boljoj situaciji, smeštena na ulazu u zgrade opština, gde su se tiskale hiljade ljudi pokušavajući da reše neki svoj problem.
Faks kao čudo
U jednom mestu u Srbiji radio je sekretar Crvenog krsta, šezdesetogodišnjak koji je istovremeno bio i magacioner, u iznajmljenom magacinu, i koji više od godinu dana nije primio platu jer ga je opština "skinula" sa budžeta. Istog dana rezolutno smo rešili sva otvorena pitanja te organizacije, kancelariju, magacin, plate, magacionera, a iz Komesarijata je poslat faks, kompjuter, štampač, kopir-aparat i sitni inventar. Tada su bez naknade obezbeđene i dve telefonske linije. Taj sekretar je ostao u čudu. Upitao se naglas da li je ovo san ili java, a ja sam, onako u šali, rekao da je san pretvoren u javu. Mnogo je sličnih primera. Ako me pamćenje ne vara, slične intervencije Komesarijata uspešno su realizovane u tridesetak opština.
