Kako smo odbranili Košare (3): Sneg crven od krvi
Potpukovnik Dragutin Dimčevski, zamenik komandanta 53. graničnog bataljona, ujedno je i ratni zapovednik karaule Košare koja je postala simbol hrabrosti i junaštva srpskog vojnika u odnosu na višestruko brojnijeg i opremljenijeg neprijatelja.
U nekoliko prvih nedelja aprila 1999. na ovom delu srpsko-albanske granice započela je kopnena invazija tokom NATO agresije. Osnovne karakteristike tog napada bile su brojnost neprijateljske pešadije, značajna artiljerijska podrška regularnih oružanih snaga Albanije i avionska, ali i logistička pomoć 19 najmoćnijih država sveta.
Proboj je zvanično počeo u ranim jutarnjim satima 9. aprila, ali i pored očigledne nadmoći, neprijatelj nije uspeo da probije ovaj deo fronta.
Potpukovnik Dragutin Dimčevski za čitaoce "Vesti" evocira sve ono što se tada događalo.
Odmah po početku artiljerijskog napada na karaulu Morina, Dimčevski je naredio da sa dva vozila krenu u pravcu granice, ka Košarama. U prvom su bili on i vojnici za obezbeđenje Nikola Mačak, Budimir Šljivić i Vladimir Bjelan, a u drugom vodnik Zlatko Nikolić i četvorica vojnika.
- Sa komandantom 53. graničnog bataljona Duškom Šljivančaninom na komandnom mestu u Đakovici dogovorili smo da odmah krenem na Košare, a on na Morinu. Kad sam stigao u neposrednu blizinu odredišta, oko 6.45 sati, nameravao sam da odem do kapije i uđem u krug karaule. Još mi je nepoznata situacija, iako čujem dejstvo oružja, vodi se rat uveliko. Međutim, nasred puta stajao je traktor od koga nismo mogli da prođemo. Traktorom je pre mene stigao vodnik Tomislav Račić sa dva vojnika iz sela Košare. On je prethodnog dana sišao sa Rasa Košares, a zamenio ga je vodnik Dalibor Živković, isto iz 125. motorizovane brigade. Kad je čuo dejstva sa karaule Košare, samoinicijativno je krenuo sa dva vojnika kako bi rukovao vatrom minobacača. Kad je stigao blizu karaule, ispred traktora je pala minobacačka mina i traktor je ostao na putu. Tu sam video vodnika Vladana Avramovića da dejstvuje minobacačima, podržavao je na C4, rejon Glava i Rasa Košares. Komandir karaule vodnik Dejan Agočević ukratko me upoznao sa stanjem. Rekao sam mu da preuzimam komandu nad kompletnom odbranom karaule sa ljudstvom iz 53. graničnog bataljona i odmah odlazim u rejon Glava. Kad su me vojnici videli da sam u rovu s njima, dobili su još veći moral i snagu za odbranu. Ostajem tu jer se na tom položaju vodi grčevita borba. Nanosili smo neprijatelju gubitke, dok u našim redovima nije bilo ranjenih ni poginulih. Bodrim borce, povremeno silazim u rejon položaja minobacača ili šaljem kurira da prenese moje naređenje - seća se Dimčevski.
On objašnjava da je zgrada karaule prva stradala pod preciznom neprijateljskom minobacačkom vatrom.
- Po prestanku dejstva artiljerije, borci na 100-200 metara ispred sebe vide grupe od po desetak terorista sa ogromnim rančevima na leđima kako izlaze iz šume razvijeni u strelce, spremni za borbu. Ubitačno i nasumice pucaju jer ne vide i ne znaju za naše utvrđene i maskirane položaje. Ponašaju se kao da su drogirani, besomučno prostreljuju čak i šumu, dok naši otvaraju vatru iz mitraljeza i tromblona. Nekoliko terorista pada u sneg, ima i ranjenih, sneg se crveni od krvi. Ostali teroristi traže zaklone i zaležu iza bukava i jelki prihvatajući borbu. Nakon jednog sata, toj grupi, koja je malo koso od nas, dolazi pojačanje iz Albanije. Tridesetak plaćenika ide u desno i pravo. Postavljaju broving 12,7 milimetara na oko 100 metara ispred naših položaja i otvaraju vatru. Linija je širine 200-300 metara. Teroristi postavljaju drugi broving na oko 150 metara koso, desno. Posle izvesnog vremena počinje minobacačka vatra. Borci čuče u skloništu. Mine padaju od 15 do 20 metara iza njih. Kada je prestala artiljerijska vatra, teroristi vatrom iz streljačkog oružja i tromblonima pokušavaju pešadijski proboj - priseća se Dimčevski i dodaje da je tog prepodneva uspela da se do njih probije samo 30 pripadnika Vojne policije na čelu sa majorom Đuricom Ilinčićem koji su se odmah uključili u borbu.
Komandant ranjen
Ubrzo pošto je stigao na Košare, Dimčevskog motorolom poziva i komandant bataljona Duško Šljivančanin i javlja mu da je ranjen, a da je poginuo Miroslav Stojanović, vozač Dimčevskog.
- Teško sam primio tu vest jer mi ništa nije bilo jasno. Znam da je on trebalo da ide na Morinu. Kasnije saznajem da je po naređenju pukovnika Trajkovića, koji je s njim došao na karaulu, krenuo da prihvati pojačanje od 30 vojnih policajaca i da je tom prilikom naišao na zasedu. On je ranjen, a vozač je poginuo. U toku tog prvog dana, 9. aprila, iz 53. graničnog bataljona u rejonu karaule Košare ranjeni su i komandir karaule vodnik Dejan Agočević, zastavnik Dragoljub Stojanov, vojnici Srđan Planić, Milenko Marić, Darko Jokić i Ilija Živkov - navodi Dimčevski.
"Čudno dešavanje"
- Noć pre napada na Košare nalazio sam se na komandnom mestu u Đakovici. Javljeno je da se nešto čudno dešava na albanskoj strani granice, ali bez detaljnijeg opisa. Naredili smo da se nastavi s praćenjem situacije, da se pojača budnost i ako se proceni da je potrebno, pojača brojno stanje na tom pravcu. U pripravnosti smo imali borbenu grupu u rejonu potoka Guša koja je, u slučaju potrebe, trebalo da deluje i pojača odbranu tamo gde se uoči bilo šta sumnjivo - priča Dimčevski.
Teške borbe
Potpukovnik Dimčevski se seća da se u rejonu Šabanove livade u početku nisu vodile borbe jer taj teren nije napadnut do 11. aprila.
- Teroristi su zauzeli rejon Rasa Košares, a u rejonu Maja Glava borba je borba jenjavala, a došlo je i do prekida veze. Hrabri komandir, vodnik Ivan Vasojević, donosi odluku i povlači se na rezervni položaj oko 13 sati. Tu mu ponestaje municije. Na staroj karauli "Boro Vukmirović" borbena grupa je na položaju, ali nemam vezu s njima. A na Glavi i dalje vodimo tešku borbu - opisao je događaj potpukovnik Dimčevski.
