Kako smo odbranili Košare (7): Najviše bole rane heroja!
Evocirajući uspomene na jednu od najtežih bitaka u novijoj srpskoj istoriji – bitku za Košare, potpukovnik Dragutin Dimčevski, ratni zapovednik ove karaule i tokom rata zamenik komandanta 53. graničnog bataljona koji je obezbeđivao granicu Srbije sa Albanijom, priznaje da ga 20 godina kasnije najviše bole rane poginulih i ranjenih heroja sa Košara. Svi oni su svoje živote dali svesni da se žrtvuju za slobodu i čast otadžbine.
– U rejonu odbrane karaule Košare iz 53. graničnog bataljona, od početka kopnene agresije 9. aprila do završetka rata 14. juna, poginulo je 12 boraca. Jedan oficir komandir, jedan podoficir komandir, jedan vojni obveznik i devet vojnika na odsluženju vojno roka. Ranjena su 33 borca. Dva oficira i to komandant bataljona i komandir prve čete, dva podoficira i to komandir karaule i pomoćnik, četiri vojna obveznika i 25 vojnika na odsluženju vojnog roka – s posebnim pijetetom se seća Dimčevski.
Pedeset treći granični bataljon koji je podneo i najveći teret kopnene invazije na Srbiju, suprotstavljajući se višestruko brojnijem neprijatelju, tokom 78 dana trajanja agresije NATO imao je ukupno 16 poginulih boraca, od čega jednog oficira, dvojicu podoficira, jednog vojnog obveznika i 12 vojnika na odsluženju vojnog roka, mladića od 18 do 20 godina starosti. U tom periodu na nivou bataljona ranjeno je 67 boraca, od čega dva oficira, pet podoficira, 10 vojnih obveznika i 50 vojnika na odsluženju vojnog roka.
– Iz ovih podataka može se zaključiti kakve su borbe vođene na Košarama. Bili smo svaki dan u rovu, bez zamene. Rov nam je bio za odbranu i dejstvo, spavaonica i kuhinja. Bilo je perioda u početku kada nismo imali hrane, vodu smo tada pili na potoku, tamo se umivali i kupali. Ali nismo osećali glad, nismo ni razmišljali o gladi. Jedina nam je misao bila odbrana otadžbine. Nismo imali ni uslove za održavanje higijene, jer smo svesni da u ratu ne možeš da imaš uslove za to kao što imaš u mirnodopskim uslovima. Kasnije se to malo sredilo, ali opet je bilo nedovoljno za normalan život – priseća se Dimčevski povodom 20 godina od agresije NATO na SRJ i neuspešnog pokušaja ove alijanse i pripadnika OVK da izvrše kopnenu invaziju na Srbiju preko granice sa Albanijom.
Na kraju ističe podatak koji bi trebalo da bude i jedna od ključnih rečenica u svim budućim udžbenicima srpske istorije:
– Košare su ostale i ostaće simbol najveće herojske borbe novije srpske istorije, za odbranu otadžbine od agresora NATO i šiptarskih terorističkih snaga. Zahvaljujući požrtvovanju i hrabrosti boraca koji su branili i odbranili otadžbinu, ne žaleći svoje živote. Ponosan sam na sve borce zato što smo se oduprli nadmoćnijem neprijatelju i ostali vojnički neporaženi. Svim borcima sa Košara odajem priznanje, iako neko možda nije ispalio nijedan metak, ali on je bio u rovu, dao je svoj doprinos. Pošto prethodna vlast za borce nije uradila ništa, od ove očekujem da tu nepravdu otkloni – kaže na kraju potpukovnik Dragutin Dimčevski
Najbolji bataljon
Legendarni 53. granični bataljon Vojske Jugoslavije proglašen je 13. novembra 1999. godine specijalnom odlukom tadašnjeg komandanta, generala Nebojše Pavkovića, za najbolji granični bataljon u Trećoj armiji, a Dragutin Dimčevski je odlikovan Ordenom za hrabrost. Bataljon je ubrzo rasformiran, a njeni pripadnici su raspoređeni u druge jedinice i u 57. granični bataljon u Preševu, gde je Dimčevski, kao komandant bataljona, završio profesionalnu vojničku karijeru
Zamene nije bilo
Jedna od posebnosti ove bitke je i ta što su u početku ti golobradi mladići i njihove starešine najveći teret odbrane podneli sami.
– Graničare nije imao ko da zameni, jer svi vojnici graničari bili su na položajima svojih karaula. U tri navrata došla su tri voda koja je poslala pretpostavljena komanda kao pojačanje, jer smo imali poginulih i ranjenih u našim redovima i brojčano nas je manje. Došla su i dva voda rezervista i jedan vod dobrovoljaca. Kako su došli, tako su i otišli. A mi graničari smo ostali. Ko je čuo za Košare retko se odlučivao da prihvati da dođe. Zato su ova tri voda posle žestokih borbi napustili položaj i više se nisu vraćali. Jedino smo mi graničari ostali da branimo i svojom upornošću i istrajnošću da odbranimo granicu. A da li je imalo u unutrašnjosti ko je trebalo i mogao da dođe, malo da nas zameni, da moj vojnik ima 24 ili 48 časa odmora, ja to ne znam – priznaje Dimčevski.
Iz ratne beležnice
Ovo je samo deo ratnog dnevnika koji je Dragutin Dimčevski vodio tokom 78 dana agresije na SR Jugoslaviju dok se nalazio na samoj granici Srbije sa Albanijom.
– 5. maj 1999. godine, sreda.
Neprijatelj nastavlja dejstvo iz svog raspoloživog naoružanja. Situacija je i dalje veoma teška, hrabro se držimo, a pomoć i dalje ne stiže. U 7.30 sati od minobacačke vatre poginuo je rezervista iz Kline Dejan Misirlić, a ranjen Radovan Jevtić. Nastavljena je borba i oko 10 sati iz borbe izvlačim vojnike Savu Kosanovića, Dragana Nikolića, Sašu Miletića i Ivana Novakovića koji su izbačeni iz borbe od kontuzije, straha, iscrpljenosti i upućujem ih na lečenje. U 15.30 ranjeni su vojnici Zvezdan Andrejević i Slobodan Nenadić. Oko 21 sat dolazi nam pojačanje, vod od 30 vojnika artiljeraca iz 125 motorizovane brigade. Koje je to veliko osveženje!
– 14. maj 1999. godine, petak.
Danas je 36. dan kako smo u rovu. Snabdevanje redovno, zamene ljudi za odmor na 24 časa nema, kupanja nema, vojska zahteva da se izvrši zamena na određeno vreme po grupama. Tražio sam da mi se pošalje jedna grupa, pojačanje, koje bi mi omogućilo da izvršim smenu ljudi na po 24 ili 48 sati. Došao je pukovnik Nikolić, načelnik štaba 125 motorizovane brigade. Upoznao sam ga sa rasporedom snaga i trenutnim stanjem. Jedan vod artiljeraca od 30 boraca došao je 5. maja u pojačanje iz 125. mtbr i on se menja na svaka tri dana. Mi smo i dalje bez smene. Borbeni moral uspevam da održim zahvaljujući prisustvu u rovu sa svojim vojnicima, gde svakodnevno sa vojnicima razgovaram, podižem moral, a bilo je trenutaka kada je moral došao i do kritične tačke.
– 13. jun 1999. godine, nedelja.
Moja poslednja beleška sa rejona odbrane karaule Košare. Izvršena je potpuna priprema za povlačenje vojnika sa Košara. Ljudstvo je izvučeno sa položaja na kojima je 12 heroja ostavilo svoje živote, braneći svoju otadžbinu.
