Karađorđe u narodnom predanju (2): O neprijateljima sve najbolje

Crni Đorđe nije dozvoljavao da se kaže ružna reč o nekom velikom vojvodi, njegovom protivniku, tvrdi istoričar književnosti Nenad Ljubinković.

wikimedia.org

Autoritet bez premca: Crni Đorđe

Dr Nenad Ljubinković kazuje u knjizi "Kazivanja i filmovi o heroju topolskome" da Karađorđe u svemu nastoji da pokaže i neke druge prednosti i da je to bukvalno, jedinstven slučaj u istoriji našeg novijeg vremena da se u vrlo revolucionarnoj političkoj borbi, namah, stvara - ne samo nacionalni i politički, nego i kulturni i prosvetiteljski program.

- Karađorđe veoma brzo upućuje narod u vrednost pismenosti, što je izuzetno važno, jer posle 1690. i posle dve velike seobe, na prostorima srpskim su ostali siromašni i neuki ljudi... Ono što je bilo sposobnije, obrazovanije, školovanije, promoćurnije, preduzmljivije, prešlo je sa patrijarhom Arsenijem III, zatim sa patrijarhom Arsenijem IV Šakabentom, na prostore tadašnje Austrijske carevine i tu pokušalo da se ukoreni. Ono što je ostalo, mahom je bilo nepismeno.

- Ja apsolutno tvrdim, da iza pesama, koje je Višnjić stvorio, u ideološkom smislu, stoji Karađorđe. On, na primer, insistira da Hadži Ruvim i Hadži Đera jesu u opasnosti od dahija, dakle jesu na njihovoj crnoj listi za odstrel zato što su pismeni, zato što im ta njihova sposobnost omogućuje da tuže dahije caru, zato što im njihova opismenjenost omogućava da budu vrlo opasni protivnici tako moćnoj organizaciji kao što je Turska carevina.

Lista za odstrel

- Zanimljivo, Karađorđe je, kao što je to, nažalost, vrlo često u srpskoj istoriji, imao dosta problema sa saradnicima, sa svojim vojvodama... Na početku samoga ustanka, kada su dahije razmišljale koji je opasan protivnik, Karađorđe nije na prvoj listi za odstrel. Apsolutno nije, ali on se brzo probijao.

Crni Đorđe pokušava da se naglo popne nasuprot nekim vojvodama, nekim uglednim ljudima koji su već decenijama, pa čak i stolećima bili prisutni i čiji je autoritet bio nesumnjiv. Reč je, recimo o velikom vojvodi Jakovu Nenadoviću, takođe, i o velikom vojvodi Milanu Obrenoviću. Reč je o ljudima koji su u jednom trenutku imali apsolutno veću moć od Karađorđa.

- I kako Karađorđe napreduje? Veoma suptilno. On, recimo, nikada neće dozvoliti da se kaže ružna reč o vojvodi, o nekom velikom vojvodi koji je, inače, njegov veliki protivnik. Ali, Filip Višnjić u "Boju na Čokešini" u jednoj sjajnoj pesmi, koja po mnogo čemu "komunicira" i sa kosovskom legendom, na vrlo zanimljiv način, stvarajući interesantan, polemički, ali i kreativan dijalog, unutar pesme pominje i jednoga izdajnika, to je Ćurčija Harambaša, i jednog naizgled mučenika i heroja, a to je, čini se, Jakov Nenadović.

E, Jakov Nenadović u jednom trenutku u razgovoru sa Ćurčijom Harambašom osuđuje Ćurčijinu rezervu da se kod manastira Čokešina pruži otpor Turcima. Reč je o sledećem: kod Jakova Nenadovića je svega tri stotine ljudi s kojima on misli da se suprotstavi velikoj, moćnoj turskoj sili, od nekih 6.000 konjanika. Pri tom, računa da će u borbu ući i Ćurčija Harambaša sa svojih 300 ljudi.

- Ali, kako kaže pesma, koja se tim praktično završava, "Čika Jaša na konju uteče". Dakle, Jakov Nenadović nije poginuo zajedno sa svim svojim drugovima, saborcima, on je jednostavno napustio bojno polje. Pesma ga ne osuđuje, i to je sjajan medijski način inteligentnog obračuna sa neugodnim protivnikom.

Zato što, da je pesnik krenuo da ruži Jakova Nenadovića kao izdajicu, stvarao bi se jedan normalni prirodni otpor u narodu - gde bi jedna grupa tvrdila: pa nije Jakov Nenadović bio takav. Jakov Nenadović je hrabar čovek, i tako dalje, i tako dalje...

"Spinovanje" naroda

- Iako postoje podaci, svedočanstva i priče koje su kružile da Karađorđe nije voleo mnogo narodnu pesmu i da ga narodna pesma nije mnogo uzbuđivala, interesantno je da Vožd shvatio da je narodna pesma jedan medij, koji se na vrlo ubedljiv način obraća širokim narodnim masama. Karađorđe jeste jedan od prvih političara u našoj novijoj istoriji, koji je apsolutno shvatio značaj medija. Istine, prenete pesmom, istine su koje narod smatra neprikosnovenim.

- I Karađorđe je te pesme, taj medij vrlo vešto i vrlo postepeno koristio, da polako priprema narod za određene akcije, i to tako što ih je povremeno uzbuđivao, povremeno ih je terao na juriš, pa ih zatim smirivao i davao im drugačiju vizuru, polako ih je učio kako se treba ponašati u nekim drugim okolnostima.

- Karađorđe je ubedio ljude da se oni u početku, u onom prvom trenutku bunta, dižu protiv Turaka zato što su u klasnom smislu poniženi. I to je početak ustanka. Kako je ustanak odmicao, Karađorđe je polako zamenjivao osnovnu polazišnu, startnu poziciju, tako što je ubeđivao narod da tu postoji potreba da se čovek bori za nacionalnu slobodu, za versko oslobađanje. On je jednostavno narod preusmeravao od socijalnog bunta ka nacionalnoj i verskoj revoluciji.

Sutra - Karađorđe u narodnom predanju (3): Kucnuo čas za diplomatiju