Karađorđe u narodnom predanju (17): Vožd nadahnuo Puškina
Akademik Slavko Gavrilović besedio je 2000. godine u multimedijalnom projektu "Karađorđe i Srpska revolucija 1804-1817" o Austriji i Prvom srpskom ustanku i Karađorđevoj emigraciji u Rusiju posle ustaničkog kraha:
- Karađorđe je teško podnosio, često, neshvatljivo odbijanje Austrije da prihvati ponudu za njen protektorat nad Srbijom, to treba reći, ne treba skrivati. Uvek je to činio, ne zbog toga da bi kapitulirao, niti pred Austrijom, niti pred Turskom, nego da bi stvorio povoljnije uslove za vođenje rata protiv Turaka. On je važio za čoveka prekog, koji lako poteže džeferdar, za neustrašivog junaka, za izvanrednog stratega, što su mu Austrijanci zaista i priznavali, naročito posle velikh pobeda na Mišaru, Deligradu, u vreme borbi 1811. i u drugih, ali uvek su pretezali ti interesi Bečkog dvora da se očuva nekakav srednji put Austrije.
Uplašena Austrija
- Naime, Austrija je bila uplašena približavanjem Srbije Rusiji, ali je za Vožda tu bilo nečega utešnoga, jer se pokazalo da on ne želi ni ruski protektorat, kao što ga nije želeo ni mitropolit Stratimirović, koji je govorio: "Daleko su Rusi i Francuzi, borimo se mi za jedan autonomni položaj Srbije u okviru Turskog carstva", što će, istina ostvariti tek, knez Miloš u svojoj vladavini od 1815. do 1830. godine.
- Na pitanje koje je dvor upućivao svojim generalima u Petrovgradu i Temišvaru, šta to hoće Karađorđe, ko je on zapravo, odgovor je otprilike bio ovakav: "Taj hrabri vojskovođa je dosta lukav čovek, on istovremeno želi da igra i na austrijsku i na rusku, pa čak i na francusku kartu, ali nikome se on neće do kraja potčiniti, jer je sve kod njega podređeno interesu srpskog naroda, interesu države koju on stvara i koju on oličava".
- Karađorđe je pokazivao, kao što je poznato, veliku neustrašivost u svim prilikama, jedino što je malo teško objasniti sve momente u njegovom držanju 1813. godine u vreme poslednjeg turskog napada na Srbiju, kada je, istina, na Ratnom savetu, odbačen vrlo nesrećno njegov plan odbrane po unutrašnjim linijama i kada je prevagnula koncepcija Mladena Milovanovića, Hajduk Veljka i drugih vojvoda, koji su polazili sa stanovišta očuvanja nekakvog lokanog teritorija, zbog možda lokalnog interesa. Tada je on, kao što je poznato, teško oboleo.
- Karađorđe je, potom, izgleda, potpao i pod uticaj ruskoga izaslanika u Srbiji, pukovnika Teodora Nedobe, jednog oficira srpskog porekla, i beogradskog mitropolita Leontija Lambrovića, inače Grka fanariota, ali čije je držanje u ustanku bilo korektno u odnosu na srpski narod, pa je i sam podelio sudbinu Karađorđevog izbeglištva. Ostaje nedovoljno objašnjena ta poslednja etapa u Karađorđevom vojevanju, koje je ispalo sasvim nesrećno i završilo se okupacijom Srbije 1813. godine.
Simbol otpora
- Godine 1806. Karađorđe je pokazao čudo od junaštva, čudo od umešnosti i vođenju ratovanja, i kad je izgledalo da Srbija neće izdržati, on ju je podigao na noge i odbranio. Godine 1813. to mu nije pošlo za rukom i u jednoj apatiji, rekli bismo u trenutku neke malodušnosti, on će napustiti Beograd, iako je, po mišljenju savremenika Beograd mogao i trebalo da brani i prešao je na austrijsku stranu.
- Poznato je da je on bio interniran, najpre u Fenek, pa i Golubince, pa u Petrovaradinsku tvrđavu. Kažem, interniran, nije on bio zarobljenik. Bio je internirac sa relevantnom slobodom kretanja u krugu tvrđave, a onda je zbog turskih stalnih zahteva da bude izručen, interniran u Austriju, odnosno u Grac. Naime, opet se Austrija našla u situaciji da se, da tako kažem, suoči sa Karađorđem, jer je turska Porta vršila neobično snažan pritisak na Bečki dvor da im izruči Karađorđa i ostale ustaničke vojvode kako bi ih bez nekog suda nabili na kolje i dali stravični primer srpskom narodu da se nikad više ne pobuni u svojoj budućoj istoriji.
- Bila je to, kao što je poznato, duga diplomatska borba i Austrija, koja je povremeno bila nezahvalna prema Karađorđu, koja je odbijala da prihvati protektorat nad Srbijom, koja je Srbiji često uskraćivala hranu i oružje, ona je, ipak, smatrala, kao hrišćanska sila, a i kao saveznica Rusije od 1813, da i Karađorđa i vojvode ne treba da izruči Turcima, nego da nađe nekakvu formulu da to od neposrednog izručenja prevede u kontakte sa beogradskim pašama, veoma neugodnim susedima, da celu stvar prenese na diplomatsko polje, na pregovore u Carigrad i da interniranjem u udaljeni Grac umiri Portu da joj od strane Karađorđa, kao simbola srpskog otpora i ustanka ne preti nikakva opasnost, a zatim da, zbog svoga savezništva sa Rusijom, popusti ruskim zahtevima i da Karađorđa 1814. zajedno sa drugim vojvodama preda Rusiji. Zapravo da omogući da oni preko Srema i Banata napuste Austrijsku carevinu i sklone se u Rusiju, odnosno Besarabiju, gde će - Karađorđe ostati do povratka u Srbiju i svoje tragične smrti u leto 1817. godine.
- Kao što je poznato, Karađorđa je tokom emigracije primio i ruski car, a Aleksandra Sergejeviča Puškina koga mnogi smatraju najboljim ruskim pesnikom, nadahnuo je na divnu poemu. Dirnut i potresen, što je njegov omiljeni junak ubio svog oca, Puškin je u "Pesmi o Georgiju Crnom" to opevao u stilu narodnih epskih pesama.
Napao ga tifus
- Karađorđa je napao tifus, on se jedva spasao i kada se ponovo pojavio na ratištu nestalo je one njegove izuzetne odlučnosti, one smelosti, da ne kažem, drskosti koja je nužna u jednom odbrambenom ratu koji je čas defanzivi, čas u neizbežnim ofanzivama - govorio je akademik Gavrilović.
Veze sa vojvodama
- Karađorđe je tokom emigracije u Rusiji od 1814. do 1817, nastojao da održi vezu, ne samo sa svojom porodicom, nego i sa vojvodama koji su bili internirani po različitim mestima Slovenije i Austrije. Zatim, da nekako srpsko pitanje iznese pred ruski dvor, pred ruskog cara koji je, goneći Napoleona, bio najpre u Nemačkoj, a zatim u Francuskoj, gde je on očekivao da će ruski car sa svoje strane uticati i na austrijskog cara Franca Prvoga da se zauzme za srpski narod. U tome je bilo delimičnog uspeha, ali naravno sve je ipak ostalo na tome da je i Rusija bar za izvesno vreme, a Austrija kao trajno rešenje prihvatila tu činjenicu da je Srbija izgubila rat, da je poražena i da se Karađorđe više ne može računati u balkanskoj i srpskoj politici - smatrao je akademik Gavrilović.
