Karađorđe u narodnom predanju (16): Rusi obećali blaženstvo
Istoričar Nebojša Damnjanović govorio je u mutimedijalnom projektu "Karađorđe i srpska revolucija 1804 - 1817" i o 1809. godini, poraznom Bojnu na Čegru, kao i pobedi kod Loznice, i o saradnji sa Rusima:
- Početkom 1809. godine, srpske vođe, predvođene Crnim Đorđem saznale su da će Rusija da obnovi ratne operacije protiv Turske, posle neuspelih pregovora, za nas značajnih, u moldavskom mestu Jašiju, gde je i za Srbiju bila predviđena praktična nezavisnost, uz neku samo formalnu vazalnu obavezu prema Stambolu. Pošto su pregovori propali, onda je i srpska strana htela da ne zaostane, već da se priključi ruskoj vojsci u operacijama, i praktično već u proleće 1809. godine sačinjen je veoma ofanzivan plan.
Čegar, srpsko srce
- Cilj je praktično bio da se uzbuni ceo hrišaćanski Balkan i određena su četiri osnovna pravca prodiranja. U praksi, vojsku je trebalo da predvodi Milenko Stojković prema Rusima koji su bili u Maloj Vlaškoj, dakle na liniji Negotin - Vidin, Timok - Vidin, i uz Dunav gde je još uvek važno Kladovo, ili Fetislam, kako su ga Turci zvali, bilo zauzeto.
Druga vojska bi išla uz Moravu prema Nišu, a tu vojsku je predvodio Karađorđev dalji rođak Miloje Petrović Trnavac, uz njega je bio Petar Dobrnjac, i to je, kako se ispostavilo kasnije, bilo veoma važno.
Pobeda kod Loznice
Oktobra 1810. godine, Vožd je, u borbi peške, kako je on voleo - visok, snažan, bio je najpouzdaniji kada je bio na tlu - poveo kod Loznice, koju je opkoljavao niz od pet šančeva... Poveo ih je sa rečima da "valja doposliti danas posao koji je zamišljen" i posle osmočasovne velike paljbe, artiljerijske i puščane, došla je dvočasovna borba sabljama... bilo je to nemilosrdno sečenje. Sam Vožd je posle govorio da takve bitke, odnosno batalije, kako se pod ruskim uticajem tada govorilo "nije nikada bilo" - ovo bi bio doslovan citat, naveo je Damnjanović.
Sam Vožd je predvodio vojsku u jugozapadnom pravcu, dakle prema Hercegovini, Brdima i Crnog Gori. Cilj je bio spajanje s Crnogorcima i, što je još važnije, odsecanje Bosne od ostalog Turskog carstva. Najzad, četvrta srpska vojska bi išla na Drinu i nju su vodili Jakov Nenadović i Sima Marković.
- Može se reći da je vojvoda Milenko Stojković u početku imao dosta uspeha i stigao skoro do Vidina. Sam Vožd je uspešno ratovao na neobično teškom terenu, praktično na liniji od Zapadne Morave, Zlatibora, pa preko Lima i dalje. Imao je bojeve na Sjenici i samom Novom Pazaru, gde je uspeo da zauzme samo mesto bez tvrđave, takođe je potukao na Suvodolu i pećkoga Pašu. Na drinskom ratištu Srbi su imali značajnog uspeha, opet su stigli do Bijeljine, Janje, Zvornika. Međutim, glavni su problemi na moravskom, nesumnjivo glavnom ratištu, pri opsadi Niša. Dakle, srpska vojska se bila utvrdila na Niškoj Kamenici i na brdu Čegar, vrlo poznatom, koliko to zvuči, srpskom srcu - nije to patetično reći.
- I tu je sada došlo do nesloge srpskih vođa, nažalost, pojavila se ta, reklo bi se, naša karakterna mana, nedostatak smisla za koordinasano dejstvo i Miloje Petrović se posvađao sa Petrom Dobrnjcem oko starešinstva. Turci su zaista imali značajne snage tu. Nikada nije razjašnjeno zašto je Karađorđe sam obratio tako malo pažnje tom pravcu, to je moravski, centralni pravac. Bilo kako bilo, ono što znamo to je da su, delom i zbog ruske neaktivnosti na Donjem Dunavu, na granici Vlaške i Bugarske, odnosno Rumelije, Turci su uspeli da odvoje i pojačaju značajno svoje snage kod Niša. I u maju 1809. došlo je do poraza srpskih ustanika na Kamenici, a to što je učinio resavski vojvoda Stevan Sinđelić - opevano je, ne samo od jednog pesnika. Pamtimo Zmajeve stihove pored ostalih, kasnije iz 19. veka i mnoge druge.
Skupština u Beogradu
- Resavski vojvoda Sinđelić zapalio je taj barut u šancu i poginuo sa mnogim svojim ratnim drugovima, saborcima, prosto da ih Turci ne bi mrcvarili, a Miloje Petrović Trnavac se povukao sa glavninom u neredu. Povukli su se ka Deligradu iza ovih položaja, bio je važan deligradski utvrđeni logor. Turci su opseli Deligrad i Sokobanju. Posle 36-dnevne opsade pao je i Deligrad i nastupila je potpuna katastrofa, u stvari Turci su jurnuli... Još i pre toga, Turci su zaobišli Deligrad, koji je opsedan, a oni su i pre toga Moravskom dolinom izbili skroz na Dunav kod Požarevca, zauzeli i Požarevac spalivši i selo Milenka Stojkvoića. Sad se i Milenko morao povući uz Dunav severozapadno ka Brzoj Palanci, i tamo se branio.
Napoelonova ženidba
U Evropi je ta 1810. bila u znaku ženidbe Napoleona Bonaparte sa Marijom Lujzom Habzburškom, pa je to imalo uticaja na kasnije odnose Austrije, pa i Francuske prema Srbiji, jer je Francuska sada bila manje zainteresovana, a Austrija, da kažem, obezbeđena ovim dianstičkim brakom.Austrija je imala svoje planove za Srbiju i naravno, oni su se svodili na to da se u budućnosti Srbija uključi u Austriju sa nekom vrlo malom autonomijom, praktično kao provincija pod austrijskom vlašću.
- Krajem 1809. godine, u takvoj atmosferi, održana je i značajna Skupština u Beogradu, gde je sada i Karađorđe prinuđen da popušta, da kažem, zahtevima vojvoda. Jakov Nenadović je došao sa oko 600 pratilaca, sa svojim vojnicima, koji su ulicama Beograda vikali "'oćemo cara". To je bila malo demagoška formulacija, jer se nije htelo ništa reći protiv Vožda, već se hoće ruski car neposredno, a narod da bi se ograničila Voždova vlast i da bi sam Jakov Nenadović postigao za sebe bolju poziciju. Gnev se dalje usmeravao prema, inače, neomiljenima Mladenu Milovanoviću i Miloju Petroviću Trnavcu, dakle, vojnici su vikali: "Nećemo da nam Mladen i Miloje sude, hoćemo cara". Tako je tada Jakov Nenadović izabran za predsednika Praviteljstvujušćeg sovjeta.
- Naredna, 1810. godina je takođe donela velike bojeve, istoričari su zabeležili da je neobično blaga zima izmamila ratnike rano na bojna polja, i opet, naravno, u vezi sa Rusima i sa komandantom ruskih trupa Prozorovskim menjali su se... ti ruski komandanti tih dunavskih armija sa kojima se sarađivalo. I opet proklamacija. Ovoga puta proklamacijom kneza Bagrationa, koji je kraće vreme ovde bio angažovan, Srbima je obećano blaženstvo i nezavisnost. Tako je otprilike rečeno, naravno, ako se pridruže Rusima, a naši su svakako to i želeli i hteli.
