Karađorđe u narodnom predanju (8): Otporno dete iz kolibe
Istoričar Nebojša Damnjanović u knjizi "Kazivanja i filmovi o heroju topolskome" pisao je, između ostalog, i o porodičnim odnosima Karađorđevim, njegovom rođenju, događanjima, u kojima su se, prema narodnim predanjima, nažalost desile i mnoge rđave stvari, a koje, kako veli, ne moraju biti:
- Karađorđe sam o precima svojim, o poreklu, nije mnogo govorio, ali nije bio čovek bez istorijske svesti i, mora i to da se kaže, ako je ćutao o sopstvenim precima, možda je to bilo i zbog onih neizbežnih i žalosnih događaja.
Preka narav
- Ja bih sada da parafraziram ovde našeg umnog akademika Dejana Medakovića koji negde reče da bi bilo bi lepo i divno za Srbe da se o događajima s početka 19. veka može govoriti na sledeći način: "Advokat Đorđe Petrović iz Topole svrgnuo je sa vlasti Nemanjića dvadeset petog". Nažalost, ništa od toga. Niti su Nemanjići nastavili kao Lujevi, niti je moram da kažem, svinjarski trgovac, krenuvši od Viševca, pa do Topole, čovek nad kojim stoji ta senka da je ubio rođenog oca, kasnije su to dinastičari pokušali da ublaže izmislivši očuha... jeste, po svemu, Đorđe ubio svoga oca, u nekom nerazjašnjenim prilikama i jedino što se o tome može reći posvedočio je njegov starešina Garde Petar Jokić.
Niko ne zna tačan datum
- Ako smem reći svoje uverenje, kao istoričar imam na to pravo, ja mislim da to ni sam Karađorđe nije znao kada je rođen. Nije se to tada ni mislilo, ni vodilo računa, ali se nekako izračunalo da je rođen oko 1760. Oni koji listaju knjige stare i novije, i koji bi možda kontrolisali ovo što sada priča istoričar iz jednog muzeja, mogli bi tako da uskliknu naišavši na datum 1752. ili još češći 1768. Koji od ovih datuma je tačan? Nijedan, znate, i sam Crni Đorđe bi se verovatno osmehnuo i podsmehnuo na priču o godini njegovog rođenja jer to tada nije bilo važno, niti se o tome mislilo.
Pazite, jedina autentična reč. Ovako, izjahali su, jutro je, i Crni Đorđe je svom starešini Garde Petru Jokiću rekao: "Tu je, u toj crvenoj jaruzi, zakopan moj otac" - samo toliko. Više znamo o tome što je kasnije bilo, a tu je i taj konflikt sa bratom, i to je ta preka narav Crnog Đorđa.
Čovek takvog fizičkog i duhovnog habitusa, a i te preke naravi, jedini je bio u stanju da pokrene narod u bunu. I to, kad je već ustanak bio i odmakao, zaista je izvršio smrtnu kaznu nad bratom Marinkom, čiji su potomci ostali u tom kraju i koji nisu kasnije uračunati u kraljevski dom. Oni su posle ostali kao bliski rođaci, ali su se izgubili u tom premnoženstvu srpskoga naroda. To je bio čin strogoga upravitelja, strogoga vladara, jer koliko god nam nedostaju podaci za smrt oca, smrt brata je dovoljno zasvedočila. Marinko se zaista bio, ono što se kaže, narodski - osilio, i u odsustvu svoga brata Đorđa ponašao se, blago rečeno, preslobodno. E, tu je Đorđe demonstrirao svoju, kako jedan istoričar reče, katonsku strogost.
- Preci Karađorđevi? Eto, već na prvoj rečenici moramo se spotaći, jer kako zvati obnovitelja srpske države? On sam na pečatima je potpisan kao Georgije Petrovič, tu se oseća malo i ruski uticaj, upamćen je u narodnoj tradiciji kao Karađorđe, takođe Crni Đorđe, kako je pisao Vuk Stefanović Karadžić - Crni Đorđije - u tom ijekavskom izgovoru. Kako god da ga nazovemo, znaćemo o kome je reč. Dakle, možda je najbolje reći preci Đorđa Petrovića, i ipak ovde da naglasimo ono Petrović, to je u stvari ime po ocu, ono što su Rusi zadržali do današnjeg dana, imja očestva, kako se to kod Rusa zove...
Haotične prilike
- Njegov deda Jovan je sa dva brata došao sredinom 18. veka iz starih, srpskih, brđanskih oblasti koje su u tom vremenu, u stvari, muslimanskom transverazalom, koja ide tada od Kosova i Metohije, uz dolinu Lima ka Sarajevu, prilično razdvojene. Znači, deda Jovan je došao, polako kružeći od užičkog, preko Šumadije, ka moravičkom kraju. Desilo se tako da je sam Đorđe rođen u selu Viševcu. Pominju se viševački dvori, naravno preterano, mislim, ti dvori su... u stvari, čovek ne može, a da se ne osmehne, reč je, naravno, o jednoj kolibi, o nekom trlu, o veoma, veoma skromnim, preskromnim uslovima u kojima su rađana tada deca. Ne zaboravimo ni da tada nikad bilo manje od sedmoro-osmoro, desetoro dece, s tim što je malo njih preživelo.
- Otuda, ona čuvena priča o kratkotrajnom životu ljudi tih generacija, što naravno nije tačno, lako možemo da se uverimo da su ljudi i tada živeli i po osamdeset, devedeset i po sto godina. Samo, prosto, u te proseke se uračunava i smrtnost dece. E, Đorđe je bio to otporno dete koje je preživelo i koje je raslo prvo tu u Pomoravlju, a kasnije tamo gde se selio njegov otac. Haotične su to bile prilike, a nije se ni znalo šta je Srbija u tom vremenu. Ni Vuk Karadžić ne zna za neke stare gradove srpske državnosti i središta srpske države - vekovna, rani Vuk, za njih ne zna da su u Srbiji, zreli Vuk zna, jer nema države i niko ne zna gde su Srbi.
Turčin u kući, zvezda na nebu
Prema narodnom predanju i književnosti, a kazivanju najbližih Karađorđevih saradnika Janićija Đurića i drugih, u trenutku kad se Karađorđe rađao u kući se slučajno zadesio neki Turčin, koji je posle svedočio da se u trenutku rađanja malog Đorđa, na nebu pojavljuje zvezda i da on (Turčin) u času rađanja novog Srbina, oseća da je tom biću koje se upravo iz majčine utrobe rađa, predodređena velika budućnost i da će to biti izuzetan čovek. Te Turčinove reči kasnije su u raznim varijacijama ponavljali svi Karađorđevi biografi i to je takođe zanimljiv način na koji se stvarao početak Karađorđevog mita, kazivao je istoričar književnosti Nenad Ljubinković u knjizi "Kazivanja i filmovi o heroju topolskome".
- U vremenu Prvog srpskog ustanka, govoreći o ustanku Srba prema Timoku u istočnoj Srbiji gde je Hajduk Veljko, i cela ta velika priča, Vuk je zapisao: "U Sovjetu, nisu znali da i tamo ima Srba." Dakle, u Sovjetu su sabrani trgovci, ljudi koji su slali svoju stoku do Pešte, znači najobavešteniji deo tog naroda.
- Ima autentično svedočanstvo kad Karađorđe u samom početku ustanka kaže ustaničkim starešinama: "Da srpski narod skine ona j lanac koji još od Kosova vuče." To nigde drugde, nego u narodnim pesmama nije mogao čuti, jer, kako svedoči Vuk, ni traga ni glasa ni od kakvih škola u Srbiji do tada nije bilo.
