Srpski Orfej s Drine (4): Violinista je rođen
Vratimo se muzici i mojoj violini. Taj instrument mi je kupila majka - našla neku staru cigansku violinu za bagatelne novce.
- Evo ti, rekla je, uči, vežbaj sviranje. Ljubav prema muzici nasledio si od mene, kazala je. Bila je učiteljica, svirala je deci na harmonici. U sedmoj godini upisan sam u nižu muzičku školu. Učitelj, kojem sam dodeljen, bio je star i nervozan čovek. Tukao me je gudalom po prstima, kad god zakasnim ili pogrešim u notnom sistemu.
Koncerti iz kosmaja
Pedesetih godina 20. veka, moj otac Ilija kupio je radio-aparat, tada jedine naše marke kosmaj, čemu smo se svi u kući veoma obradovali. Meni je ta čarobna kutija otvorila vrata muzičkog sveta. Prvi put sam slušao svirku svetskih majstora na raznim instrumentima, a najviše sam bio opčinjen violinom i klavirom. Slušao sam najveće majstore violine - Jašu Hajfeca i Jehudi Menjuhina. Standardi u toj svirci, koje su oni postavili u svetu, bili su nedostižni.
Sizifov posao
Rano sam shvatio da imam talenta za neke stvari, ali, bez promocije tog dara, pa i svakog drugog, je pucanj u prazno. Genije bez samosvesti, onaj za kojeg niko ne zna, isto je što i mudra sova, koja se oglašava u šumi, a da je niko ne čuje. Shvatio sam značaj medijske prezentacije, tog moćnog oružja našeg vremena. Takođe, uzaludna je promocija onog, koji nema dara. To je Sizifov posao. A takvih slučajeva je danas mnogo, pa je naša javna scena prepuna takvih paunova, koji ciče i vrište, ne bi li izašli iz kakofonije i dočepali se u etidama svog zamišljenog glasa, nekih valera, koji liče na nešto.
Malo je reći da me je zvuk violine činio neobično srećnim - osećao sam se kao čamčić, koji je, dobivši jedra, zaplovio u debelo more. Moje zvučne more, koje su me do tada mučile, odjednom su prestale. Počeo sam, kao što rekoh, da učim sviranje na violini kod starog učitelja muzike. Zbog njega sam omrznuo moj instrument. Počeo sam da bežim iz škole. Rešio sam da se ponovo sasvim vratim fudbalu.
- E, nećeš više igrati fudbal! - rekla je mati. Ne dam!
- Mrzim violinu i gotovo! - rekao sam. Mrzim onog učitelja što me stalno bije po prstima. - To reci ocu!
Nisam ostavio violinu. Za nastavnika muzike u nižoj gimnaziji došao je tatin prijatelj Maša Katić. Fin čovek, otmen, tih, bogataško dete, pariski đak i odličan poznavalac muzičkih instrumenata. Taman mi je bio dosadio i Katić, kad u našu školu dođe mlada nastavnica klavira - gospođica Mila, prelepa blondinka bademastih očiju. Svi su bili odlepili za njom. Pa i ja, adolescent.
Krenuo sam da vežbam na violini kao lud - ne bi li samo dospeo da me taj anđeo, koji je sišao s neba, prati na klaviru. I dalje sam slušao radio svako jutro. Osetio sam u sebi snagu muzike za sva vremena. Slutio sam da će ona biti deo moga života. I bila je. Nisam se više rastajao od violine...
Saznao sam da imam dara, onog iskonskog, muzičkog. Od drugih, a i sam sam došao do tog saznanja. Violinom sam se počeo baviti vrlo rano, još u detinjstvu. Dogurao sam s njom daleko, do amaterskih kvalitetnih društava. U Loznici, i u Beogradu. Onaj potrebni vibrato, koji daje umilni zvuk gudačkih instrumenata, postignut je. Bilo mi je jasno zašto violinu zovu kraljicom instrumenata.
Titov portret za kaznu
Opet su mi roditelji dozvolili da igram fudbal. Ali, zamalo da me zbog njega ne izbace iz škole.
Ne samo mene, već i moje drugove saigrače. Šta se, zapravo, dogodilo?
Igrali smo utakmicu na dan smrti Moše Pijade. Bio je to 15. mart 1957. godine. Palo čoveku na pamet da umre na Martovske Ide, na dan kad je ubijen Cezar. Bila je to svojevrsna smejurija. Najviše se za kaznu zalagala drugarica Lepa, naš razredni starešina. Nazvali su nas huliganima, kojima ništa nije sveto. Ta epizoda iz mojih gimnazijskih dana završila se na rableovski način - onako kako je i počela: kao kaznu dobio sam zadatak da naslikam portret Tita. Ostali su bili oslobođeni.
Taj predlog je došao od profesora crtanja Mirkovića, pametnog i dobrog čoveka.
- Ti imaš talenta, govorio je taj čovek.
Ne znam da li je u to bio uveren ili je samo pronašao modus da me izvuče iz kandži pomahnitale profesorice Lepe. Ipak, hvala mu za to.
Odlazio sam često kod tog profana, njegova supruga je pravila divne kolače i pitu od višanja.
Moj rad na portretu Josipa Broza pratila je drugarica Lepa i stalno stavljala primedbe - te nisu u Tita takve oči, te nisu mu usta tako kriva, te nije on ćelav. I sve tako, u nedogled. Milutine, ti se šegačiš, rekla je na kraju. U suštini, ona je bila u pravu. Gde od ružnog i starog čoveka da napraviš lepotana? To nije bilo moguće. Ko je hteo da ga naslika istinito nije mogao - taj čovek je bio i za slikare neuhvatljiv, kao i u realnom životu.
Šaroliki orkestar
Moje sviranje nije moglo proći nezapaženo u Loznici, u nižoj muzičkoj školi. Postao sam prva violina gradskog "simfonijskog orkestra".
Nije to bio pravi simfonijski orkestar, već skup amatera, koji su ponešto znali svirati na ponekom instrumentu. Bio je to šaren sastav ljudi - bivši studenti evropskih škola, članovi ciganske bande Amzića, vojni muzičari kraljeve vojske, vatrogasci, kao i svirači duvačke bande za svečane dočeke. Spremali smo se ad hok, po zahtevu gradskih vlasti. Ono što smo svirali za nove partizanske praznike nije zahtevalo neku muzičku veštinu. Ali, te probe su mi značile mnogo, jer sam nastojao da na mojoj violini nađem njene prave, najlepše tonove. Nije to došlo odmah. Godine su za to upotrebljene. Tek kad sam došao u Beograd na studije i ušao u orkestar KUD "Lola Ribar", osećao sam se kao pravi muzičar. Tu sam svirao godinama. A onda sam došao do zaključka da sam muzički dorastao da pređem u profesionalce. Dao sam se na izučavanje narodnog melosa, na zapisivanje melodija i njihovo doterivanje. Tu sam stekao ogromno iskustvo i ušao u tajne muzičke kosmogonije. Počeo sam s originalnim kompozicijama, sa simfonijskim osećanjem sveta. Definicije života potražio sam u arijama vlastitih emocija i fenomena stvarnosti. U toj ozvučenoj fenomenologiji jednog vremena rođen je Zahar violinista.
SUTRA - Srpski Orfej s Drine (5): Manka sa Pravnog fakulteta
