Srpski Orfej s Drine (2): Jeziva noć u Krupnju
Zahar je rođen u Krupnju neku godinu pred Drugi svetski rat, pod imenom i prezimenom Milutin Popović. Drugo dete i drugi sin svojih roditelja. Majka mu je bila učiteljica u Krupnju, izbegla je odatle pred nemačkom soldateskom 1941. S decom je otišla u Loznicu, majci Leposavi.
Majčina priča
Ovo što sledi je majčina priča odraslim sinovima. Supstanca te priče je ratno zbivanje u Krupnju u vreme kad su ga okupirale nemačke horde u pohodu na svet. A majka Radojka je pričala:
- Toga dana, bila je jesen, negde pred podne, nemačka patrola je zalupala na naša vrata. Udarcima čizme zamalo ih ne izvališe. Premrla od straha, otvorim Nemcima. Tri mlada soldata u nemačkim uniformama uđoše u kuću. Očima pretražiše prostoriju, a onda jedan od njih na čistom srpskom jeziku upita gde mi je muž. U Nemačkoj, kažem, a vas dva pileta stiskam uza se. U Nemačkoj, kažem im još jednom. U zarobljeništvu. Nasmeši se taj što me pitao za čoveka. Posle sam saznala da je on naš folksdojčer iz Banata, iz Bečkereka. Isteraše nas na ulicu.
Tu je majka uvek prekidala priču, koju je više puta kazivala. Uvek joj se tada zavrti suza u oku, i ne nastavlja priču dok tu suzu ne obriše.
- Gledamo: narod suklja iz svih ulica i ulazi u školu. I ja se uputim s vama u školu. Tamo u školi mnogo naroda, jedva se diše. Čekamo sudnji dan....
Loznički Tom Sojer
Brat Milan je bio veliki maštar - izmišljao je igre, stvarao za njih pravila, u tome bio pravi genijalac. Tako je od praznih puščanih čaura izmislio stoni fudbal - nešto što je ličilo na današnje "flipere". A kad je stigao do pravog fudbala, stvorio je tim klinaca, koji su uveseljavali građane na utakmicama igranim, prvo, na ulici, a kasnije na pravom velikom igralištu. Bilo je to čudo od dečaka, koji je celoj jednoj generaciji bio vođa i neprikosnoveni autoritet. Zaharovo detinjstvo i dečaštvo prošlo je u senci velikog brata. Cela maloletnička Loznica u ta posleratna vremena znala je za svog Šaponju, kako su zvali tog provincijskog Tom Sojera i Haklberi Fina. Njegove avanture, u koje je vodio te svoje pretorijance, bile su originalne u svemu - išlo se na tajna mesta, u Aladinove pećine, u hajdučka skrovišta u planini Gučevo, na drinske plaže, u razne busije izmišljane za tu družinu u određenim prilikama, u Eleusniske misterije na loznički način. Šaponja je sve to kreirao svojom neiscrpnom maštom, i tako se nametao vršnjacima, i mlađima od sebe za vođu, za dečaka koji je u svako doba znao šta hoće.
Posle toga, jedan nemački oficir u dugom kožnom kaputu održao je preteći govor Krupnjanima. Ako, rekao je taj bariton, bude ubijen koji Nemac, svi žitelji muškog pola ovog grada biće streljani. Narod se vratio kućama, ali kuće su bile zapaljene.
Ceo grad je izgoreo, pa i kuća učiteljice Race. Tek ju je, govorila je ona, u školi uhvatio strah. Strah za decu. Narod je bio u panici, očekivao je ono najstrašnije. Odmazdu. Neke naše usijane glave, po svoj prilici to su bili komunisti, ubiše u okolini Krupnja dva Nemca, a nisu znali za Hitlerovu naredbu da se za jednog Nemca strelja sto Srba. Streljanje se odnosi isključivo na muškarce.
Jeziva noć je sporo prolazila. Stvarnost je svet pretvarala u pakao. Nevinost je bila bez zaštite, na točku sudbine jednog gradića vrtela se ludost. Sledećeg dana Nemci su na trgu obesili jednog mladića za kojeg su tvrdili da je partizan i bandit i da je on ubio one Nemce zbog kojih je i nastala cela ova frka. Naterali su njegovog rođaka da mu izbije stolicu ispod nogu. Činu vešanja bili su prisutni svi građani Krupnja.
Sreća u porodici
Iako su vremena bila oskudna, Zaharovo detnjistvo i dečaštvo bili su srećni. Imao je roditelje intelektualce, obrazovane i uvažene, pa je njegova polazna pozicija u životu bila ispred ostale dece. Imao je veće mogućnosti za otkrivanje svojih talenata, svoje ideale u potrazi za onim večnim što je supstanca svake umetničke i intelektualne avanture.
Dok je majka Radojka, sa dva malena sina prelazila brda i dolove, jesen je na razboju dana tkala svoje žute i crvene tepihe po livadama i šumama, a odozgo, s božjih visina, gledalo je sivo oktobarsko nebo, mrtvim očima. U Tršiću, majka je sa decom odsela kod kumova, da bi posle nekoliko dana produžila u Loznicu. Zahar se toga seća kao da je to sanjao, i te nejasne slike stalno je dopunjavao kasnijim pričama majke Race...
Loznica, mala varoš na Drini, zlatni broš ispod Gučeva, vidljiva i sa Cera i sa bosanskih planina, tamo gde se završava ravnica Mačve i pobrđe Jadra, beše vesela tog proleća, godine 1945. kad su prognani demoni rata.
Pred kraj rata prolazile su razne vojske kroz grad, arlaukale, u raznim uniformama, izvikujući razne parole kojima su veličali svoje vođe, a sve su bile sklone pljački i otimačini. Narod je gladovao i bio sav u golotinji. Zaharova porodica branila se nekako od te strašne nemaštine, od tog usuda u svim ratovima. Njegova baka Leposava imala je baštu, parče ziratnog zemljišta, na kojem je gajila voće i povrće. Čak je tu imala i mali obor, u kojem je uvek, svake godine, tovila poneku svinju. Baka Leposava bila je mudra i stroga žena, njene naredbe bile su zakon za celu porodicu.
Neku godinu potom, Zaharovi roditelji radili su u dve smene kao učitelji i nastavnici u nižoj i višoj gimnaziji i sa dve solidne plate poboljšali svoje materijalno stanje. Nije to bio život na visokoj nozi, već tek da se sastavi kraj sa krajem. Država se sporo oporavljala od ratnih razaranja.
Veliki brat
Uprkos sivilu epohe, mali Zahar je bio veseo i radoznao dečak. Sve je u njegovim očima blistalo, kao u kakvim ogledalima - pejzaži, ulice, igre. Dani su mu bili ispunjeni dečjim ekstazama, fenomenima života, čuđenjima pred stvarnim i izmaštanim svetom. U pet godina starijem bratu Milanu - Mikinu imao je neprikosnovenog idola, nametnutog vođu sve lozničke dečurlije, harambašu svete maloletničke alijanse. U tom dečjem kosmosu Zahar je, kao najmlađi, često bivao na rezervnoj klupi, izvan igre, što ga je teško pogađalo, i što je za njegove fine, senzitivne radoznale nerve bilo pravo mučenje.
