Srpski Orfej s Drine (9): Kafana je opasno mesto
Kažu da su u Titovo vreme kafane bile jedine demokratske ustanove, pod uslovom da vaš razgovor ne čuju kelneri i kafedžije, koji su obavezno bili konfidenti. Ne možemo reći da su samo ini bili "cinkaroši", bilo je tu i drugih profesija, koje su režimu činile tu sramnu ulogu - činovnici, novinari, šoferi, sobarice, glumci, muzikanti, apartčici, profesori, direktori, zanatlije. Ceo jedan polusvet. Kafana je zato bila i opasno mesto za poštenog čoveka.
Društvena kuhinja
Kafana Šumatovac nalazi se u centru Beograda, između zgrade "Politika" i Radio Beograda, u Makedonskoj ulici. Ona je ono za Beograd sastajalište svih vrsta umetnika, novinara, i ostale bulumente koju smo već naveli. Ta kafana je društvena kuhinja u kojoj se dogovaraju promaknuća i lome ljudski vratovi. Ovde je decenijama funkcionisala berza raznih vrednosti strahovitom brzinom.
I ja sam bio inventar ove kafane, i svih kafana u kojima se moglo doći do relevantnih ljudi i ideja.
- E, otkad to naš sin ode u Cigane? - reče otac Ilija jednog dana majci.
- A koga drugog da nađe u kafani nego Cigane - odgovorila je majka. - Kafane su ciganske kuće.
Divno veče, omladino!
Bilo je to uoči jedne Nove godine. Pored njega i Jovanke sedeo je Tomislav Badovinac. Tito je lično od mene tražio da mu sviram "Ševu".
Odsvirao sam je kao nikad, maršal se oduševio.
- Koju želju da vam ispunim, omladino? - upitao je Tito. Stajao sam kraj njega i rekao: - Hoćemo da čujemo kako svirate klavir! Nasmejao se, ustao je kao dečak. Prišao je klaviru i stojeći odsvirao jednu poznatu frazu Šopenove sonate.
Svi smo bili oduševljeni. Samo se Jovanka ljutila.
Na kraju smo se rastali. - Ovo je bilo divno veče, omladino! - rekao je Tito, odlazeći nasmejan.
Tito, taj veliki mag balkanske i svetske politike i veliki šarmer, umeo je s ljudima - bili na vlasti ili ne bili. Imao sam čast da s njim, nasamo, razgovaram dvadesetak minuta. Ja, umetnik, violinista u orkestru "Ivo Lola Ribar", a on maršal, državnik, svetska politička figura, jedan od najmoćnijih ljudi sveta, ratnik, heroj, i šta još ne, razgovaramo kao na nekoj livadi i kao da zajedno čuvamo ovce. Priča mi kako je u mladosti umeo s devojkama. Pričao mi o Čehinjama. Bio sam tada naočit, kaže. Nižeg rasta, ali divne plave kose i modrih očiju. I pune džepove zlatnog prstenja, koje sam kupovao na crnoj berzi, veli. I šta onda? Priđem ljepotici, kažem da sam inženjer u Škodi i hteo bih da se s njom upoznam i obećam joj brak. Devojka se snebiva, onda ja izvadim zlatan prsten i dam joj ga, rekavši: - Svake subote pijem pivo u kafani Češka klet u Gornjim Namjestima, a ako se odlučite da dođete, u što sumnjam, posjetite me... Nijedna nije propustila da me potraži u toj kafani. Tako sam ja, mladi umjetniče, u tvojim godinama dolazio do djevojaka. Imao sam strategiju. U svemu morate imati strategiju - i u ratu i u miru...
Onda je ustao stari maršal, kao profesor koji je umoran, i otišao. Tito je razgovarao sa mnom kao i sa svakim drugim čovekom. Umeo je on to znalački. Posle je došao šef protokola Đorđe Basarić i zamerio mi što sam, mimo pravila, ostao s maršalom.
- Šta te pitao? - Ništa! - Kako ništa? O čemu ste pričali? - Učio me čovek kako da osvajam devojke. - Ej, ubuduće izbegavaj te stvari. Čim vidiš da ja ustajem, ustaj i ti! Takav je protokol. Jasno?!
Konkurs za "Jugoslaviju"
Jednog dana pročitah u novinama 1972. godine da je raspisan konkurs za novu jugoslovensku himnu. Potrčao sam da to uradim. I uradim. Himna je svečana pesma, a ti to što si uradio je čist narodnjak, rekoše. Ludače, to je već unapred određeno ko će da uradi, reče mi jedan moj prijatelj.
- Znaš kome će dati da napišu himnu - Desanki Maksimović ili Miri Alečković. Samo njima - reče mi moj prijatelj.
Moj Ortak (Zahar mu ne pominje ime) objavi pesmu "Jugoslavijo" u Zagrebu pod svojim imenom, iako je pesma u celosti bila moj proizvod.
- Znaš, valjda, novinare: svašta pišu... Glup i naivan odgovor jednog plagijatora. Ova pesma "Jugoslavijo" kao Zaharova doživela je neviđenu popularnost.
Sve se ovo dešavalo u Karađorđevu posle jednog lova, kad su lovci došli na večeru u glavnu trpezariju. Dok su oni večerali, mi umetnici smo svirali, igrali i pevali. Tada sam video sve strane ambasadore u našoj zemlji i sve naše najviše rukovodioce počev od Tita, Kardelja, Bakarića, pa do Koče Popovića i ostalih generala i admirala. S nekima sam u pauzama i lično razgovarao.
Kad sam došao kući, hvalio sam se kako sam bio s Titom nasamo, u četiri oka.
- Razgovarao si sa zlikovcem - reče otac. Majka je ćutala dugo, a onda je rekla. - Šta fali što je razgovarao? - Ne pričaj o tome nikom, neće ti ljudi verovati.... Mnogi mi nisu verovali.
Mudri Hruščov
Ali, i danas mislim da sam tada s pravom bio ponosan na taj događaj, koji je za mene istorijski. Još po nešto o Titu. Bilo je to ranih šezdesetih godina. Beli dvor, sede u foteljama Nikita Hruščov, Tito, Jovanka, Mijalko Todorović, Ranković, i još neki. Cune Gojković peva "Kafu mi draga ispeci". Ja pratim Cuneta na violini. Gledam da li je Hruščov pijan. Cune kreće da peva stare ruske pesme. U tom ga prekida Mijalko Todorović. Tito se okreće ljutito Mijalku i prosikće:
- Mani se toga, čoveče!
Mijalko odustaje od svoje namere. Hruščov ustao, ljulja se, vrlo pijan. Hruščovu kelner daje piće. Fotografišemo se.
Uzimam od kelnera Hruščovljevu čašu i probam šta je pio. Čista voda, s malo alkohola. Hruščov je glumio pijanca, nije bio pijan. Veliki lukavi Rus. Mudrac.
