Srpski Orfej s Drine (3): Svirao sam na njenoj svadbi
Odrasli Milutin Popović nastavlja priču o Zaharu dečaku i njegovom detinjstvu i mladosti sa porodicom u Loznici.
- Imao sam već šesnaest godina. Sreo sam je u kraljevskoj banji, u Koviljači, ispod moćnog Gučeva, u letnji dan, kad je sunce rasipalo svoj sjaj, a flora punila mirisima ovu rajsku dolinu. Negovane cvetne aleje, svojim kaleidoskopom boja, pričale su bajku o svetu, kazivale priču o lepotama vremena u kojem jedan dečak ima samo šesnaest godina. Iz planine je dopirao dah jela i smreka, i pomešan s blagom aromom ruža, lala i hortenzija, činio koktel božanskog pića. U tom banjskom parku, po kojem su šetali gosti, susreo sam nju, moju nimfu, lepu Kirku, čarobnicu - moju Simonidu, slučajno, kao kad slučajno vidite leptira na cvetu.
Helenska boginja
Njene oči su bile plavlje od mora. Kosa, boje zrelog ovsa, padala je na ramena u talasu, i bila okvir prelepom licu, krojenom makazama nekog helenskog boga, na grčki način. Dan, koji je tada bio na vrhuncu svog sjaja i danas, posle mnogo decenija, svetli u mojoj memoriji.
Mala čarobnica
Omađijane, splele nam se duše. Pojavila se iza žbuna šimšira, gledajući u mene svojim plavim očima. Ta mala čarobnica, sazdana od lepote, od sna, od sunčanih zraka, sva u osmehu, lebdela je preda mnom kao nestvarno biće, kao fatamorgana. Osmelim se.
- Ideš li u školu? - upitam je.
- Normalno, odgovori, gledajući me sumnjičavo kao da ocenjuje stepen moje inteligencije.
- Koji razred?
- Na jesen ću upisati prvi razred gimnazije. Možda ćemo se tamo viđati. A ti?
- Imam još dve godine do mature.
- U Loznici?
- Da. Viđaćemo se.
- A ti bi to voleo?
- Naravno.
- I ja bih volela da se viđamo.
Ćutanje. Negde klikće kos. U Kur-salonu galama, prepirka gostiju. Simonida me gleda kroz trepavice, smeši se.
- Simpatičan si. Lepo ti stoji taj čuperak, ličiš mi na nekog umetnika. Oni se tako friziraju.
- Ja jesam umetnik. Sviram violinu. I slikam.
- Istina? Gleda me kroz trepavice. - Ne lažem. - Verujem ti.
Posle se dugo smejala.
San o trotinetu
Idem putem, od reke Štire što na potok liči, koja teče nedaleko od moje kuće, idem prema železničkoj stanici, nedavno izgrađenoj, i sanjam buduće dane velikih promena u kojima ću biti dovoljno imućan da kupim ono što želim. A sada želim jedan trotinet, običan, drveni - o, velika tajno malih želja! O toj drevnoj skalameriji sanjam neprestano. Nikako ne razumem zašto majka neće da mi kupi taj trotinet, kad u kolonijalnoj radnji košta samo tri stotine dinara? Nemamo novac za te tvoje gluposti, sine, kaže mati. I pita - šta si navalio, vidiš, jedva stiže ta prokleta para za hranu? U majčinom glasu prepoznajem i bes i tugu.
Podne je. Grad drema pod vrelim julskim suncem. Na ulicama nema nikog, svet pobegao u hlad - neko u kuću, neko na Drinu. Ja, bosonog, šaram vrhovima nožnog palca po vreloj braonkastoj prašini na putu, na njegovoj ivici, a, onda vidim na gomili peska rezervisanog za popravku makadama, neku torbicu, do pola viri iz peska... A to ne bi torbica, kako mi se u prvi mah učinilo, već poveći novčanik, koji je bio pun papirnih novčanica. Preplašen, potrčim kući, bojeći se da me neko ne uhvati i optuži kao kradljivca. Novčanik sam dao majci, a ona, videvši veliku sumu novca u tom šlajboku, viknu na mene:
- Odakle ti ovo? Gde si to ukrao, od koga!
- Nisam ukrao, našao sam u pesku, na ulici.
- Gde na ulici?
- Blizu železničke stanice.
Aha! Pa ovo je velika suma! 2.300! A ne zna se čije je, nema dokumenata. Čudno! Ovo nam je sam Bog poslao.
- Dobro, mama! Valjda sad mogu kupiti trotinet?
- Ama, kakav trotinet? Izbriši to iz mozga! Nema para za trotinet i kvit! Ni ti, ni Milan nemate cipele. Vidiš li da si sav dronjav... Učiteljski sin, a liči na skitnicu. Živa me sramota pojede. Eh, pusta sirotinjo!...
Odlazim iz kuće, pokunjen, ubeđen da mi je naneta velika nepravda!
Tužan i raspamećen, izlazim na sokak. Čujem, neko me doziva: "Pendo, Pendo!" Pogledam niz ulicu - moj drug Ćurak se dere, zove me u igru. Idemo na fudbal, viče. Razgalim se, u moje srce se opet vraća radost. Juhuuuu! Bože, što ti je dete!
Ponovni susret
Viđali smo se u gimnaziji. Išli smo na tajna mesta, voleli se. Ljubili se. A onda je ona počela da mi izmiče. Kao cvet kad opkole bumbari, Simonidu su opkolili momci, mnogi, u rojevima. Bežala je od svih, pa pomalo i od mene. Tukao sam se zbog nje. Rastali smo se. Otišao sam na studije u Beograd, a ona je ostala u gimnaziji, u Loznici. Ona je bila moja omama, moje snoviđenje. Zaposela je moja čula, emocije, ekstaze. Neku godinu kasnije došla je u Beograd, na studije i udala se za jednog sportistu. Svirao sam na njenoj svadbi. Zvuci moje violine odrecitovali su fenomene sudbine dva bića. Njene oči su bile tužne, a venčani prsten katanac na budućem životu, o kojem nije nikad sanjala. Odsvirao sam jedan san, koji, ponekad, i danas sanjam.
