Srpski Orfej s Drine (1): Deda na italijanskom dvoru
Milutin Popović Zahar vlasnik je mnogih talenata i zanimanja - doktorand prava, kompozitor, violinista, medijski promoter, inovator u mnogim oblastima, zapisao je novinar Nikola Devura o poznatom jugoslovenskom i srpskom "Orfeju s Drine", nadimku koji je pozajmljen za naslov Zaharove biografije.
Od trnja do zvezda
- On je prevashodno pesnik, koji se izražava i notama i stihovima. Njegov instrument je violina. Ona je za njega kraljica instrumenata. Zahar je i slikar. On je stručnjak za međunarodno pravo. Radio je taj posao u mladim godinama, kod nas i u svetu. Na mnogo načina posetio je mnoge zemlje, gotovo sve kontinente - navodi se u uvodu biografije Milutina Popovića Zahara. "Vesti" prenose najzanimljivije odlomke ove "lepe priče o čoveku našeg vremena", od slavnih crnogorskih korena, hoda po mukama njegove porodice u teškim ratnim i poratnim vremenima, preko otkrivanja muzičkog talenta i izbora između dve, potpuno različite karijere, sve do brojnih doživljaja, komičnih i tužnih, koji zapravo, otkrivaju rađanje i razvoj jugoslovenske i srpske estrade. U svima njima, počasno mesto zauzimaju - dame.
Povratak u zavičaj
Mileta se vratio u Crnu Goru, na dužnost perjanika. Dočekao je silne ratove koji su, u drugoj deceniji 20. veka potresali Balkan. Bio je njihov učesnik kao oficir. Posle Prvog svetskog rata, stvaranjem Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, u koju je ušla Crna Gora, i odlaskom Osmanlija iz južnih krajeva Srbije, Mileta Popović preselio se u Skoplje.
S mnogočlanom porodicom naselio se na veliko tursko napušteno imanje Asenbegovo. Sudbina je htela da mu se, kasnije, sva deca raziđu - posvršavala su, za ta vremena visoke škole, i potražila sreću širom Kraljevine SHS. Mileta se oženio Marijom Boričić. S njom je izrodio tri kćeri i pet sinova. Jedan od tih sinova je i Zaharov otac Ilija. Mileta Popović je umro u Skoplju, decembra, 1925, a njegova žena Marija 1964. Imala je 90 godina.
Zaharov deda po ocu, legendarni Mileta Popović, od slavnog plemena Vasojevića, iz sela Lopate, ispod visokih Komova, beše đetić i perjanik crnogorskog knjaza Nikole Petrovića, od Njeguša. Kao takvog preporučio ga je svome tastu tada knez, a docnije kralj srpski, Petar Prvi Karađorđević, videvši Miletu u njegovom selu, ispod Komova. Fizičkom i duševnom lepotom i umom, Mileta je nadmašivao svoje vršnjake, pa je knez Petar hteo, pošto-poto, da takav jedan muški primerak udene u pratnju crnogorskog vladara.
Plebejac Mileta Popović, iz sela Lopate, kod Lijeve Rijeke, prestonice Vasojevića, rodio se 1864. u mnogobrojnoj porodici, čiji je do tada čelnik bio Miletin stric vojvoda Miljan Popović. Biti gardist knjaza Nikole u ta vremena značilo je mnogo i za pojedinca i za celo pleme. Taj Vasojević postao je stalni pratilac crnogorskog vladara, i u zemlji, i u inostranstvu. S knjazom Mileta je bio i u Beču, kod cara Franje Josipa, i u Rimu, na kraljevom dvoru, i u Rusiji, kod Romanovih. Svuda je knjaz hteo da pokaže kakve đetiće ima.
Otac u zarobljeništvu
Zaharov otac Ilija rođen je u Lijevoj Rijeci, u Crnoj Gori 1909. godine. Kao dečak, zajedno s roditeljima i ostalom decom, preselio se u Makedoniju, u selo Asanbegovo, kod Skoplja. U ovom gradu je učio osnovnu školu i nižu gimnaziju, a učiteljsku školu pohađao u Beogradu. Godine 1930. postavljen je za učitelja u Bitolju. Nije se tu dugo zadržao. Ministar prosvete premešta ga u Krupanj i daje mu mesto školskog nadzornika.
Tu, u Krupnju, Drugi svetski rat je dočekao. Kao vojni obveznik u toku mobilizacije javio se vojnim vlastima u Skoplju, jer je tamo svojevremeno i regrutovan. Imao je oficirski čin i s vojnom jedinicom poslat je u Sićevačku klisuru, pod komandu generala Turnšeka, koji je ceo puk predao, bez borbe, Nemcima. Bez oružja, u vojničkom odelu, stigao je u Skoplje. Nemci su već bili u tom gradu. Pod pretnjom smrtne kazne, morao je, kao i drugi oficiri, da se javi Štabu okupacione komande. Oteran je u Nemačku, u logor Osnabrik.
Nikoli nije bilo svejedno što udaje kćerku za kržljavog italijanskog palatina. Da bi izbegao grižu savesti, zamolio je crnogorske glavare da kažu svoje mišljenje o Jeleninom braku sa kraljem Emanuelom Trećim. Gotovo svi su bili protiv toga braka. Samo je Mileta Popović izdvojio mišljenje. On je rekao knjazu:
- Gospodaru, znam da ti nije lako! Ali nije bilo lako ni kneginji Milici, posle boja na Kosovu, da odvede kćerku Oliveru u Carigrad, u harem sultana Bajazita. Sudbina države je ispred sudbine pojedinca.
A knjaz Nikola je odgovorio:
- Ej, vala ti, Mileta Popoviću, na tvojim rečima i tvojoj pameti!
Knjaz Nikola je udao svoju kćer Jelenu za italijanskog kralja Emanuela Trećeg, a Miletu Popovića odredio je za njenog telohranitelja, i u svakoj prilici branitelja. Na toj dužnosti perjanik Mileta proveo je izvesno vreme, kako bi se kraljica Jelena privikla na novu sredinu i dvorska pravila. Nije lako doći iz crnogorskih brda u Večni grad, Rim, i prihvatiti vladarske protokole i ceremonijale.
Potomak Jovana Cvijića
Zaharova majka Radojka - Raca Stefanović rođena je 1912. godine u Loznici. Po završetku Učiteljske škole u Beogradu, postaje učiteljica u Krupnju, po ukazu ministra za obrazovanje kraljevine Jugoslavije. Tu je upoznala i svoga muža, Iliju Popovića, tadašnjeg školskog nadzornika.
Tu je, sa svoja dva sina, dočekala i drugi svetski rat. Oba Zaharova roditelja bili su prosvetni radnici: majka učiteljica, a otac nastavnik u nižim i višim razredima Lozničke gimnazije. Otac je predavao geografiju, predmet u kojem se proslavio predak njegove žene - Jovan Cvijić.
Jednom nesrećni Emanuel zamalo nije izgubio glavu, jašući iz kraljevske ergele omiljenog konja, ali je Mileta, svojom prisebnošću i hrabrošću, spasao italijanskog suverena. Naime, kralj je jahao konja, a ovaj ga je zbacio u galopu, pri čemu je kralju ostala noga u uzengiji. Od užasa, niko se iz kraljeve pratnje nije setio da spasava jednog Emanuela.
Mileta, koji je bio u toj pratnji, izvadio je mač iz korica, potrčao za konjem i presekao uzengije. Kralj je prošao bez ikakve povrede. Njegov spasilac je, u oštrom zamahu sablje, do kosti sebi povredio nogu. Hrabri Crnogorac je kasnije primio od kralja najveće italijansko odlikovanje.
