Muslimani pod srpskim barjakom
U srpskoj prestonici mogla bi da osvane spomen-ploča u čast "muhamedanskim bataljonima"! Ne, to nije neka podmetačina Njuz neta. Reč je o ukazivanju poštovanja prema muslimanima, učesnicima u odbrani Beograda u Prvom svetskom ratu. Istorijska epizoda za koju šira javnost ne zna, a ispostaviće se da se ni istoričari proteklih decenija nisu mnogo pomučili da je prouče.
Neki od njih, oslobođeni ideoloških stega i nacionalnih predrasuda, okupljenih u Centru za istorijske studije, pokrenuli su inicijativu da se u Beogradu postavi spomen-ploča bataljonu muhamedanaca, koje je predvodio Šemsa Midović. Ko je bio Midović, odakle je poreklom i kako je dospeo sa svojim sunarodnicima na prvu liniju odbrane, u samom centru Beograda, te odsudne 1915. godine?
Sulejman - Neznani junak na Avali?
Među Bošnjacima u Sandžaku se i danas veruje da kosti neznanog junaka na Avali pripadaju Sulejmanu Baliću, nekadašnjem stanovniku Duge Poljane na Pešteru. Prema ovom predanju, on je poginuo kao srpski vojnik na Avali u jesen 1915. godine, gde se danas uzdiže velelepni Meštrovićev spomenik Neznanom junaku.
Istoričar Danilo Šarenac citira učesnika u borbama za odbranu Beograda Bogosava Vojnovića Pelikana koji je 1931. pohvalno pisao o držanju muhamedanskih bataljona pod komandom pukovnika Dušana Tufegdžića, komandanta Kombinovanog odreda Odbrane Beograda.
"Njegov odred sačinjavaju i dva bataljona 10. puka kadrovskog, novi naši borci regruti muslimani iz Sandžaka. Pod smišljenom komandom pukovnika Tufegdžića ova dva bataljona pokazala su se dostojnim srpskog oružja, a njihova barikada kod Uprave fondova ispred Pozorišta, pod komandom njihovog desetara kaplara Šemse Midovića iz Sjenice, najduže se opirala Austrijancima koji su nadirali od Dorćola i nisu mogli odneti barikadu sve dok Nemci ne izbiše kod Londona", pisao je Vojnović.
- U uslovima današnje percepcije međuetničkih odnosa nije teško pretpostaviti zašto su ove herojske epizode u kojima su učestvovali bošnjački vojnici prepuštene zaboravu - dodaje Šarenac.
Naravno da ne treba upasti u drugu krajnost, i stvarati lažnu sliku o tome kako su preci današnjih Bošnjaka ili Albanci hrlili u srpsku vojsku.
Srpska Vrhovna komanda bila je primorana da već u prvoj godini rata mobiliše sve moguće muško vojno sposobno stanovništvo, na kraju su došli i u situaciju da regrutuju i nesrbe iz tzv. Novih krajeva - iz Sandžaka, Kosova i Metohije i Makedonije. Oni, ako izuzmemo lokalne Srbe, nisu bili oduševljeni pozivom za vojsku.
U tome su prednjačili Albanci. Koliko do juče, oni su bili podanici druge države Otomanske imperije i pripadali su drugoj kulturi i naciji, a često nisu ni znali srpski jezik. Problem - kako ih mobilisati a ne strahovati od pobune i masovnih dezertiranja, analizirao je tadašnji komandant Trupa Novih oblasti general Damjan Popović.
Pročitajte još:
* "Srpski narod zna šta je rat, ali danas je posvećen miru"
* Kajmakčalan: Čitav vek od velike pobede Srbije
* U Novom Pazaru kao na frontu: Od Ilije i Alije do provalije
Dezerterstva i pobune
Podnoseći sredinom decembra 1914. Vrhovnoj komandi izveštaj, general Popović se dotakao psiholoških i političkih posledica.
- Najpre, on je smatrao da će mera pozitivno uticati na hrišćane iz Novih oblasti koji su već angažovani na frontu. Takođe, Popović je smatrao da bi se pozivanjem muslimana pod zastavu njihova sudbina u potpunosti vezala za Kraljevinu Srbiju. Kako je general Popović pisao, "nestala bi nada da će se Turska ikada vratiti na ovaj prostor". Istovremeno, uvođenjem ove mere, srpska država bi pokazala snagu svojih institucija i svog autoriteta. Trenutak je bio povoljan jer je upravo završena Kolubarska bitka i ostvarena druga ubedljiva pobeda nad austrougarskom vojskom - objašnjava istoričar Danilo Šarenac.
Prema istraživanju istoričarke Jovane Šaljić, od samog početka stupanje muslimana u srpsku vojsku pratili su brojni problemi, od negodovanja, skrivanja i bekstva, ali i pritajenih i otvorenih pobuna. Pogotovu je to bilo pojačano kada je sultan, nakon ulaska Turske u rat, objavio sveti rat. U fatvi se, muslimani - podanici Kraljevine Srbije, između ostalog, pozivaju da upere oružje na Srbe, da beže u Bugarsku ili da se predaju Austrijancima, inače će biti izdajnici "Boga, proroka Muhameda i Sv. Ćabe".
Major odbio prekrštavanje
Major Dušan Jovanović, zapovednik 4. muhamedanskog bataljona X kadrovskog pešadijskog puka, na poseban način je "kupio" naklonost svojih boraca islamske vere. Kada je jedan musliman iz Sjenice izrazio želju da pređe u pravoslavlje, major ga je odbio. Rekao je da oni nisu došli u vojsku da menjaju veru, već da "služe kralju i otadžbini", navodeći kraljeve reči "brat je mio koje vere bio". Podsetio je i na to da u Bosni katoliče Srbe i muslimane, zbog čega "mi ratujemo protiv Austrijanaca i Nemaca".
Kako navodi ova istoričarka, pozivajući se na pisane izvore iz tog vremena, sama regrutacija protekla je bez problema i uz dobar odziv jedino u Ibarskoj divizijskoj oblasti, a u tome su dosta pripomogle i hodže. Ibarska divizijska oblast obuhvatala je i Sandžak, a pomenuti Midović dolazi odatle, tačnije iz Sjenice.
Pukovnik Dušan Tufegdžić u svom izveštaju nanizao je podugačku listu primedaba, od toga da su neobučeni, da šajkaču nerado nose jer im liči na krst, do toga da lepo postupanje prema njima tumače kao slabost, pa su još nedisciplinovaniji. Izuzetak je prva četa u muslimanskom bataljonu X kadrovskog pešadijskog puka sastavljena od "Srba iz Sandžaka koji su ranije silom prilika morali da prelaze u islam".
Šta bi sve moglo poneti ime
Predlog Centra za istorijske studije i dijalog jeste da se spomen-ploča podigne u neposrednoj blizini gde je stajala Midovićeva barikada, a to je prostor između Narodnog pozorišta i Narodnog muzeja, da jedna ulica na širem području Ade Ciganlije ili deo savske obale ponese ime "muhamedanskih bataljona 10. kadrovskog puka", kao i da se tako nazove i jedna vojna jedinica ili kasarna Vojske Srbije.
