Ljutica Bogdan: Strah i trepet među vlastelom

Postoje ličnosti čija imena nose ulice i škole, ali nikada nisu postojale. Junacima ih je učinila narodna pesma i proslavila njihovo herojstvo. Jedan od njih je srpski vlastelin Ljutica Bogdan, opisan kao snažan i srdit čovek i vojvoda cara Dušana Silnog. Kako njegovo ime nije nađeno ni u jednom jedinom istorijskom dokumetu, smatra se da Bogdan sugeriše vezu sa božanstvom, dok prezime Ljutica nagoveštava nešto ljuto i opasno. Pa čak narodno predanje zna za kletvu: "Ljutica ga poljubila guja!"

A. Čukić

Ljutica Bogdan bio je tako neustrašiv, oštar i prek, silovit i nepopustljiv, durljiv, nabrecit i nabusit, da je od njega čak zazirao i Kraljević Marko. U susretu sa boljim od sebe, junak Marko, da bi izbegao tuču, morao je da se posluži lukavstvom. Narodna pesma kaže da je putujući sa Reljom od Pazara i Milošem od Pocerja, Kraljević Marko, plašeći se posledica, molio drugove da ne prelaze preko vinograda Ljutice Bogdana. Međutim, Relja je to ipak učino.

Nemajući kud i ne krijući da zazire od Bogdana, Marko je namamio pobratime da se oni suoče sa njim, a da mu prepuste da se bije sa 12 vojvoda iz Bogdanove pratnje. Marko ih je lako savladao. Kada je video da je Bogdan još lakše zarobio Relju i Miloša, prepao se kao nikada u životu. Morao je da ih spase. Navukao je kalpak, potegao sablju i mrko pogledao Bogdana. Ta duhovita pesma završava se pomirenjem i šalje poruku o lepoti viteštva. Dva junaka ne kriju strah, i tako odaju priznanje jedan drugome da je dobar junak, a možda čak i bolji.

S obzirom na to da je najčuvanijim srpskim junacima uterivao strah i terao u beg kao zečeve, veruje se i da je karakter Ljutice Bogdana bio inspiracija za sve kasnije likove ustanika, iznikle iz sirotinje.

Čudesni sin

Bogdan ima čudesnog sina, koji pozlaćuje kaldrme i puteve i svetli čudesnim sjajem.

Dok pesme opisuju ljutog srpskog junaka, čvrstog kao kamen, žustrog i vatrenog, ali i razdražljivog i zlovoljnog, postoji nešto što može da ga pokori - devojačka lepota. Penjući se jednom prilikom uz planinu, ostavljajući za sobom krševe i golet, naišao je na prelepi zeleni predeo sa modrim jezerom u sredini. Kada je posred vode spazio mladu vilu koja je došla da se okupa, Ljutica Bogdan, bespoštedan u boju i ubojit, nije odoleo njenoj lepoti. Zarekao se da će joj ukrasti krila i oženiti je. Vila mu je izrodila dva sina - Straila i Nenada. Međutim, kad je saznao da je od njega pobegla, čvrst, žilav i nesalomljivi junak se razjario se i namah pobesneo.

Dok mu je u jednoj pesmi vila žena, u drugoj mu je sin zmija. To predanje kaže da je Ljutica Bogdan živeo u gradu Karlovcu gradu. Njegova žena nije dugo mogla da se porodi, pa je na kraju rodila zmiju. Odmah po rođenju guja je otišla u rupu u zidu, gde je provodila vreme, sve dok jednoga nije rešila da se ženi. Pesma kaže da je princ-zmija poslao svog oca da prosi devojku od drugog cara, gospodara grada Leđana. Kralj koji ima devojku za udaju postavlja mu gotovo nemoguć zahtev da pozlati suvim zlatom put između dva grada. Princ-zmija ipak uspeva da ispuni taj uslov, i ostvari pravo na ženidbu sa lepom Anđelijom. Kada je mlada devojka videla, vrisnula je od straha. Da je uteši, princ-zmija objašnjavao je da se ne boji, i zatražio od nje "tvrdu veru" da bi joj otkrio svoju tajnu. Kada mu je dala reč, skinuo je "gujinu košulju", i ukazao se lep mladić "da ljepšeg u svijetu nijema". Anđelija je rodila dva blizanca, Jovu i Nikolu, koji su, po predanju, unuci Ljutice Bogdana.

Kao i svaki junak, i ovaj srditi ima svog omiljenog konja i vernog druga. Ali, on ne jaše ni Šarca, ni Vranca, ni Đogata, ni Ždrala, već kobilu Tanku Bedeviju.

Lik Ljutice Bogdana, nakon narodne pesme, proslavio je i pesnik, pripovedač, romanopisac, putopisac i dramski pisac Milorad Popović Šapčanin. Baš kao u "Romeu i Juliji", u tragičnom epu, on opisuje kako je mladi vojvoda zavoleo Roksandu, lepu ćerku starog viteza i suseda Ozrena, sa čijom je porodici u mržnji. Njihova sudbina slična je onoj kao su završili junaci porodica Montegija i Kapuleta.