"Vesti" sa Srbima u Metohiji (5): U Prizrenu međ' javom i međ' snom
Prizren je takav grad. Na svakog prolaznika ostavi poseban utisak. Jutrima, kada ga iz grudi ispušta gusta magla nekima liči na Sarajevo u malom. Oni koji se od Štrpca spuštaju prateći tok Bistrice u rascvetanim ulicama vide srpski Jerusalim, tražeći na obodima tvrđave mrki pogled cara Dušana.
Treće opčini kako četiri slapa sa Šadrvana i malena, a brza reka, kao voda bačena na ugljevlje, hukom ukrote hiljade glasova. Nekima Prizren miriše na goranske ćevape. Ima i onih koji i danas na brzinu zgrabe fišek u "Vardaru", pa polako zubima razdvajaju semenke uživajući u izazovu za visoke ženske potpetice koje koračaju nizbrdo, starom kaldrmom, pored crkve Svetog Đorđa.
Oko lekara Dragana Ničića Cinoberskog ostalo je na ikoni Bogorodice Ljeviške, koja vekovima stoji u desnom naosu i čeka svoj red. Lekar i pesnik nije imao izbora. Jer druge se gledaju, a ona je viđena.
Dok se autobusom polako vraćao za svoju Čaglavicu pogled mu se zaustavljao na Potkaljaji. Na njenom crnilu kao guravi pilići promaljalo se tek nekoliko obnovljenih srpskih kuća. Preostale su garež, vapaj, bol, sećanje. Ničić je dva puta razmislio pre nego je sutradan na dežurstvo poneo gitaru. Koleginice su lile suze kada im je otpevao ono što mu je cele noći igralo po duši: "A za sreću kad me pitaš, a za sreću kad me pitaš, na dnu duše biljbilj sanjam...".
Samo nas Bog čuva
Slaviša između ostalog boluje od slip apneje, u krevet ne sme bez maske i pije šaku lekova.
- Supruga prima minimalac. Deca kupe lekove, pa pošalju. Ako može neko da živi sa 11.500 dinara, a treba da se plaća struja, voda, đubre, komunalije, lekovi da se kupe - neka kaže. Hvala ko da, ali da znate, Crveni krst Srbije nam je prošlog Božića dao četiri litra ulja, dva kilograma šećera i vreću praška od tri kilograma. Za Uskrs smo dobili po 60 jaja i dva i po litra ulja. To je sve. Opet, hvala Bogu, nekako nas on čuva - kaže Slaviša.
Tuga i čežnja
U stihovima su završili snovi Slaviše Cvetkovića koga Ničić nikada nije sreo.
- Hiljadu dana, hiljadu noći! Sanjao i čeznuo - pričao je Prizrenac sećajući se pakovanja izbegličkih kofera od Ljiga, preko Kragujevca, Velike Plane, Pokajnice, iščekujući vrećice pirinča, šećera, pasulja, brašna i makarona koje su stizale od Crvenog krsta.
- Toliko sam ga sanjao! Jedan dan za mene u Prizrenu je kao za nekoga mesec dana u Dubaiju - otvorio je dušu Slaviša kada se konačno vratio u novu, na ugljenisanim temeljima izgrađenu, a najlepšu kuću u Potkaljaji. Nije lepa od raskoši, već što će od jednog pejzaža sa njene terase sigurno preskočiti srce. Od Prizrena koji se otvara na dlanu, ili crkve Svetog Spasa, ograđene, a bez krova.
Okrenuo je ključ u kineskom katancu na ulazu u portu.
- Dok sam živ, ja ću živeti u Prizrenu, to sam vam već rekao. Supruga i ja smo čvrsto rešili, prvo sami sa sobom, a posle i sa decom - izustio je Slaviša, tek da podvuče da se za dve i po godine od kada se vratio u rodni grad njegovo srce nije promenilo ni za milimetar.
"Vesti" sa Srbima u Metohiji:
(1): Starci žrtve nasilja, mladi nemaštine
Nije se promenilo mnogo toga. Zato i nije sve kao u pesmi:
- U Štrpcu sam dva puta aplicirao za pomoć, ali su me odbili zbog nedostatka dokumenata. Prioritet su za njih maline, frizerski saloni, torte i kolači, a ja sa moj drevni filigranski zanat ne mogu da dobijem ništa od čega bih opstao. Za mene nema ni samozapošljavanja, ni samoegzistencije. Obraćao sam se ministru Vulinu, njegovog savetnika sam zvao bar sedam puta da bi mi na kraju rek'o: Mi nemamo taj resor. Sa šefom Kancelarije za KiM Đurićem je nemoguće stupiti u kontakt. Ni od koga ništa, i ja sam digao ruke.
Spor oko parcele
Kuća Cvetkovića u Potkaljaji nije obnovljena, jer se pojavio navodni drugi vlasnik parcele. Slaviša ima sve dokaze.
- Predao sam u Privrednom sudu u Prištini tužbu, ali me dve godine niko nije pozvao na ročište. Ne znam šta je u pitanju. Da li je korupcija ili šta, ne znam.
Mladi, vratite se
Sa suprugom Sunčicom živi u njenoj rodnoj kući Šemića, čuvenoj familiji u kojoj su svi od reda talentovani za muziku i igru. Slaviša nema penziju, pa je od komšije Albanca pozajmio malo srebra. Pažljivo vadi iz kutijica leptire namenjene da slete niz nežan ženski vrat.
- Pravim, a nemam kome da prodam. Zaposlenja nema ni za Albance, a kamoli za naše povratnike. Nas je ovde 15-20 Srba, a ni takvi ne možemo da se složimo među sobom - izustio je, pa odmerio:
- Ali, pozvao bih mlade da se vrate. Možda bi nešto bilo kada bi bilo više Srba u Prizrenu. Kada bi se država malo više angažovala da vrati Srbe, Prizrence. Mladi čovek negde u Srbiji radi za 200 evra, a ovde ti je to ko da u džepu imaš 50.000 evra. Ako se mladi ne vrate, i ovo što je staro što živi u ove kuće, kada to, ne daj bože pomre, od srpstva u Prizrenu nula.
