"Vesti" sa Srbima u Metohiji (4): Duša se ne može prodati
Za teško nemoj da me pitaš. Ne pitaj ni za perspektivu. Ali i moj deda, i moj pradeda, i moj čukundeda su živeli ovde. Za Srbiju sam otišao 1999. godine samo na četiri dana. I, bogami, više ne idem! Neću dati nijedan pedalj dok god budem mogao. Hoću da se oduprem!
Uspravio se Spasoje, zategao ramena i stavio ruke za pojas.
Zagledao se u nebo. Godine ne sabira, jer zna da su vekovi proneli istoriju familije Pavlović u Bijelom Polju (zvanično Belo Polje) kod Peći. Namrštilo se. Kao magnetom privučeni, beli oblaci začas su se krajevima zabili u masive Prokletija, pa sa njih usisavali crnilo. Sive se. Kiša će.
Hvosnom su nicale crkve i manastiri. U Belom Polju ih je tri. Prva je Crkva Vavedenja Presvete Bogorodice, veruje se podignuta u 14. veku jer se selo pominje u Povelji Stefana Dečanskog iz 1327. godine. Porušena je u nekom od perioda turske okupacije.
Otvorene rane
Drugim putem se ne može. Do Belog Polja uspinje se putem pored pećkog groblja, putokaza u predgrađu Peći na kome se tek nekoliko spomenika i dalje upinje ka obodima Prokletija. Od pogleda na razvaljene zidove, otvorene rake, polomljene spomenike, korov, uvek zaigra želudac.
- Za sada, evo, do danas, bezbednost je dobra. Nema problema da odeš u grad i kupiš i da se vratiš. Ali s čime da pazariš - kaže Spasoje Pavlović.
- Novu je 1863. sagradio dečanski arhimandrit Kirilo Andrejević, a ruska carica Marija Aleksandrovna je pomogla sa nešto novaca. I selo i crkva su potom dva puta paljeni. Prvo 1999, pa zatim u pogromu 2004. godine - dočekao je mladi sveštenik Slobodan Marković.
Pažljivo i s vidnom željom da detaljno predstavi svetinju, pokazuje zidove. U planu je obnova ikonostasa, od vatre, dima, smole, freske su očistili 2013. Ono što se moglo. Zidovi su uglavnom beli.
Sve manje naroda
"Vesti" sa Srbima u Metohiji:
- Ovde služimo službu dva puta mesečno za ljude koji žive u selu. Nema mnogo naroda, 15 porodica, od toga dve sa decom. Nažalost, broj se smanjuje. Nema da nešto ide nabolje u selu. Sve ide nekako unazad - skrušio se sveštenik.
Spasoju je 46 godina i zasad korača suprotno. Nasleđe je u pitanju. Nedavno su supruga i on dobili treće dete. Sinu je već sedam meseci, ponosno ističe:
- Sve troje su mali, a dobro znate šta i koliko košta i treba za malu decu. Najstarija ćerkica bi u septembru trebalo da krene u predškolsko u Goraždevac. Treba organizovati prevoz i sve. Od Vlade Srbije dobijam minimalac od 11.000 dinara i socijalu od 7.000. I hvala im. Ali, težak je život, verujte mi! Srbija nas podržava, ali nije ono što se priča. Nije to ono što kažu: mi sve dajemo za dole! Nije tako!
Izvukao je iz džepa cigarete. Na Kosovu one nisu skupe, ali niko ne bi umeo tačno da odgovori o njihovom poreklu.
Zaseo je na drvenu klupu, ispružio ruku i cigaretom ponudio snajku Gordanu. I ona je njegova briga. U užasu je ostala sama sa troje dece, čekajući u Goraždevcu vesti da li je po drugi put kuća izgorela do temelja.
- Muž mi je otišao u Rusiju pre 23 godine. Od njega nikakve koristi. Srbija mi je napravila kuću, vidite, nema fasade. Stariji sin i ćerka zasnovali porodice, otišli. Najmlađa je završila medicinu i već četiri godine traži posao. Stažirala je čak i u albansko, u Dečanu, ali ništa. I kako nas dve živimo sa 4.500 dinara mesečno, ne mogu više ni da ponavljam - sabrala je 54-godišnja Gordana muku u par rečenica i potražila upaljač.
Novi krovovi
Na maloj terasi, kad su dani prijatni, često popiju kafu. Ne pričaju puno, jer sve je jasno. Polako povlače dim cigarete zagledani u planinski ram. I on se menja. Spram Pavlovićevih prizemnih, iznikli visoki krvovi.
- A što se komšiluka tiče, snajka i ja znamo sve, a niko neće da kaže istinu. Možemo da pričamo priču, ali što se našeg sela tiče najveći problem je prodaja. Prodaje se za jeftine pare, ljudi ne razmišljaju za dalje. Prodaju ti što su odavde otišli kao deca, a sada su momci, ljudi. Njima je to samo posao. Naseljavaju se Albanci. A oni imaju program, i taj program će sigurno da uspe. I oni to znaju - sluti Spasoje, a glas mu je postajao sve jači. Gordana je pokušala da ga prekine.
Nemam s čim da odem
- Jedan čovek može da povrati selo, a jedan je dovoljan da ga uništi. Takva je naša situacija. Najgrđe što se sve prodalo, a nema povratnika. Sutra bih otišla samo da imam s čim, ali nemam - kaže Gordana Pavlović.
- Iseku te levo, pa desno.... I šta ćemo ti i ja? Kuda ćemo? - brecnuo se on.
Stvari su mogle da se promene pre možda godinu dana, ubeđen je Spasoje:
- Da smo imali ovde prave ljude koji malo razmišljaju o nekim stvarima, da ne dopuste da se ognjišta prodaju. Ajde im, neka ide njive, daleko su od sela, po pet kilometara. Ali, zamisli da prodaš ognjište! - pričao je kao o nečemu što nikako ne može da razume.
