Srbija minirala borce za istinu
Varvarinska tužba, koju je 2000. godine podneo Nemac Harald Kampfmajer i više članova okupljenih u Savetu projekta "NATO žrtve tuže za odštetu", odbijena je posle 14 godina upornih nastojanja da se izdejstvuje pravda za porodice civilnih žrtava i povređenih u bombardovanju mosta u Varvarinu.
Poslednja vrhovna instanca, Ustavni sud u Karlsrueu, u septembru 2013. godine je posle skoro sedam godina čekanja obrazložio presudu međunarodno-pravnom odredbom da obeštećenje mogu da traže samo države, ali ne i privatna lica. Na 16. godišnjicu od zločina NATO Gordana Milanović Kovačević iz Berlina, koja je bila član pomenutog Saveta, za "Vesti" govori o borbi za istinu, ali i poukama koje treba izvući iz ovog dugogodišnjeg procesa.
- Veoma me je potreslo što je predsednik Tomislav Nikolić tek ovih dana jasno i glasno poručio da pitanje odštete za žrtve bombardovanja 1999. za Srbiju još nije završeno. Naš narod kaže: kasno Marko na Kosovo stiže. Ne radi se samo o pitanju reparacije, nego i ratne odštete za žrtve, a što se tiče i jednog i drugog, to više nema svrhe potezati iz dva razloga. Prvo, zato što je to već zastarelo i trebalo je da se uradi u nekom roku, a drugo, i da nije zastarelo, ko bi trebalo da podnese tužbu?! Država, koja je to nekada morala da uradi u ime svojih građana, ovo pitanje nijednom nije potegla - kaže sagovornica "Vesti".
Gordana Milanović-Kovačević podseća i na činjenicu da se, kad se postavilo pitanje tužbe Hrvatske za odštetu prema Srbiji, ondašnja vlada Koštunica-Đinđić branila stavom da Jugoslavija u to vreme u međunarodno-pravnom smislu nije više postojala. Znači, ako nešto postoji od 2000. godine, ta država nema pravo da traži nešto za vreme kad nije ni postojala.
- Srbija se predstavlja kao legitimni naslednik svih tih prethodnih država, ali tu dolazi do raskoraka jer, ponavljam, onog momenta kad je potegnuto pitanje tužbe Hrvatske za odštetu prema Jugoslaviji, ondašnja vlada je rekla da stara Jugoslavija ne postoji. Ko ima prava sada da traži odštetu za bombardovanje 1999? Jedna država koja nije postojala na međunarodnom nivou - pita se Milanović Kovačević.
Na tužbu protiv Nemačke Kampfmajer i članovi Saveta išli su i pored znanja da po međunarodnom pravu civili ne mogu da tuže države za ratne odštete, znači ne za ratnu reparaciju, nego samo za štetu koja je nekome lično učinjena i za porodice žrtava.
- To je nama bilo jasno, ali se naša nada zasnivala na tome da će međunarodno pravo i zakonodavstvo učiniti korak napred. Posle Drugog svetskog rata se u paragrafu 1, na koji smo se pozivali, a to je zaštita civilnog stanovništva, ništa nije promenilo. Pošto je to bila prva tužba te vrste za novonastale ratove posle Drugog svetskog rata, nadali smo se da će i zakon sa svoje strane da učini iskorak kojim bi se zaštitilo civilno stanovništvo. U svim današnjim ratovima vidimo da na svakom koraku ginu civili koji nemaju nikakvu zaštitu - objašnjava Gordana.
Država ćuti o ratnoj odšteti
- Posle bombardovanja 1999. godine naša država SRJ nije potegla pitanje reparacije. U tadašnjoj Zajednici Srbije i Crne Gore je došlo do niza presuda, gde su inicijatori rata krivično gonjeni i osuđeni na maksimalno 20 godina robije, ali pitanje reparacije i ratne odštete za žrtve nije potegnuto od vremena kad je Milošević izgubio vlast. Grčka je, recimo, tražila reparaciju na nekoliko nivoa. Posle završetka Drugog svetskog rata je odmah potegla pitanje ratne reparacije, ratne odštete za žrtve i da im se vrati kredit koji im je prinudno nametnut - objašnjava Gordana.Ona kaže da je teško i pored tog gorkog iskustva nešto savetovati drugima koji bi hteli da traže pravdu i bore se za istinu, a žrtve su rata.
- Nisam pravnik, a stvar je pravnika da se time pozabave. Vrlo je naivno nastupati u javnosti s takvim idejama jer se ljudima stvara lažna nada koja po međunarodnom pravu ne može da bude zadovoljena, jer ta država po međunarodnim merilima nije postojala u smislu nekoga ko bi mogao da traži odštetu. Mi smo uradili maksimalno koliko smo mogli, ali posle 2000. godine nismo imali kome da se obratimo jer niko nije hteo da nam da podršku - kaže Gordana MilanovićKovačević.
Varvarinci kao deo porodice
- Između nas koji smo podneli tužbu i tih ljudi iz Varvarina stvoreni su odnosi koji nisu imali samo poslovnu ili socijalnu konotaciju, nego su prerasli u prijateljske i familijarne. Imamo, recimo, Mirjanu Terzić kojoj je muž poginuo na mostu, a sinovljeva osmočlana porodica u Paraćinu je ostala bez krova nad glavom u poplavama. Posetili smo je jer nije došla na zakazani sastanak sa Varvarincima, pa smo se uplašili da li je živa. Bila je sva skrhana i u početku nas nije prepoznala. Za Kampfmajera, koji joj je dao novčanu pomoć iz svog džepa, rekla mi je: "Taj Harald se u moju dušu uselio kao moj brat." Tu je i moja doktorka Marina Jovanović-Lukić, koja specijalizira psihijatriju na klinici u Lajpcigu. Još dok je studirala medicinu, rekla sam joj da ćemo je dovesti u Nemačku da specijalizira psihijatriju, i to se i desilo - kaže Gordana Milanović-Kovačević.
Harald Kampfmajer teško je doživeo poraz Varvarinske tužbe jer je, veli Gordana, smatrao da je to njegovo životno delo.
- Stalno je govorio: "Samo još da završim Varvarin, pa onda neka se desi sa mnom šta god bude!" Stvarno mu je to bila jedna vrsta životnog dela - ističe naša sagovornica na kraju razgovora za "Vesti".
Nema tužioca, nema ni sudije
- Da li ima šanse da se obeštete žrtve je priča koja može da se poredi s odštetom iz Drugog svetskog rata. Niko nije potezao pitanje ratne odštete na internacionalnom nivou dok nije došlo do tužbe jevrejskih advokata, i mi smo imali mogućnost da kao bivša Jugoslavija uđemo u taj voz. Po onom nemačkom "gde nema tužioca, tu nema ni sudije", možda će to biti obaveza nekih budućih generacija. Logična stvar je da Srbija nešto pokuša da učini za svoje građane, ali prvo mora da postavi stvari na noge, a ne da se retroaktivno desi nešto što se Srbiji može olupati o glavu - jasna je sagovornica "Vesti".
Dostojanstvo u poplavama
Gordana Milanović-Kovačević nam je prenela i utiske o poseti Varvarinu prošle godine na 15-godišnjicu zajedno sa Haraldom Kampfmajerom.
- Godišnjica je pala u vreme strahovitih poplava, kada su i Varvarinci bili žestoko pogođeni. Nekoliko stotina više nije imalo krov nad glavom. Bili smo u kući kod Marijane Jovanović koja je preživela bombardovanje sa dvoje male dece. I njena kuća bila je poplavljena. Odneli smo tom prilikom i malo finansijske pomoći. Ali ,ono što sam prvi put doživela za ovih 15 godina jeste da je tom činu bila posvećena velika pažnja od strane državnih institucija, vojske i crkve. Pored svih tragedija koje su nas zadesile, taj momenat je imao posebno dostojanstvo.
