Dnevnik Velikog rata (2): Sanjao smrt brata

Jedna od prvih bitaka u Velikom ratu vodila se na Ceru, u avgustu 1914. godine. U njoj su srpske snage pod zapovedništvom Stepe Stepanovića odnele pobedu nad austrougarskim jedinicama feldmaršala Oskara Poćoreka. Bitkom na Ceru sprečena je namera Austrougarske da na samom početku vojnički slomi i okupira Srbiju kako bi potom mogla da se okrene protiv Rusije.

Poginuo u prvim bitkama: Zdravko Prodanović

Srpska pobeda iznenadila je svetsku javnost koja nije očekivala da će jedna mala država moći da se odupre Sili osovine, pa je Cerska bitka doprinela održavanju morala savezničke Antante koja je u to vreme gubila bitke na svim ostalim frontovima. Trijumfu je naročito doprinela ispravna defanzivna strategija srpske Vojne komande, kao i činjenica da su njeni oficiri i vojnici nedugo pre, u balkanskim ratovima, stekli vredna iskustva u modernom ratovanju. U ovom metežu našla se i baterija Šumadijskog artiljerijskog puka Milete M. Prodanovića, koji je ovo slavno doba zapamtio i po jednom ličnom događaju.

SILNA BEŽANIJA
Opisujući "silnu bežaniju" naroda iz sela pored Save, i bitke u kojima su obe strane imale strašne gubitke, Prodanović nastavlja:

"Ponedeonik 4. avgusta... Meni samo srce zaspalo. Sedeći naslonjen na laktove odmah zaspah. Odjednom u snu stvori mi se slika velike krvave borbe u velikom ušorenom selu; lepa crkva porušena granatama i sa obaljenog tornja jedna cigla više od njene polovine nadnela se. Sam mislim kako je njena teža na obali. Tog trenutka izbi streljački stroj i moj brat Zdravko sa isukanom sabljom pred strojem. U tom momentu on pada pogođen. Ja se prenem iz sna. Ovo mi se sve zbilo za nekoliko trenutaka. Skočim sa tog mesta, protrljam čelo. Vidim da je to san. Utom me komandir upita: - Šta je tebi, Mileta, te si tako prebledeo? - šaleći se sa mnom: - Sigurno si se uplašio kad vidiš kako se mnogo gine. Ja mu rekoh da se smrti nimalo ne plašim za sebe, što je uveren iz minulog rata, a i iz borbe iz prošlog dana, jer sam uvek bio u bornom delu baterije, ali mu rekoh da sam sad, kad sam seo, zaspao, i san mi veoma ružnu sliku predstavlja. Sve mi je moj Zdravko na umu, jer vidim kakve se krvave borbe vode i vidim da čovečji život nije ništa."

Zločini austrougarske vojske 1914. nad narodom u Mačvi

 

Četvrtak 7. avgusta... Dojuri jedan ordonans komandantu sa izveštajem da jake neprijateljske trupe, koje odstupaju od Šapca, naginju Ceru... U 5.00 po podne borba presta. Naši izađoše do Drine. Zarobiše mnogo vojnika, silnu komoru i 150 dobrih konja, kao i mnogo razne opreme. Večerali smo. Svi su bili raspoloženi, osim mene. Komandir opet primeti da sam nešto zabrinut. Šalio se sa mnom da bi me oveselio, ali se meni nije dalo. Predosećao sam da mi neće biti dobro.

Nedelja 10. avgusta. Pošto sam opisao sve konje, koje smo od plena dobili, zaveo ih u spisak i poslao divizionu, upitao sam komandira da odem na Džajevac više Novog Sela da se vidim sa Zdravkom. On mi odobri: - Pa uzmi jednog vojnika neka pođe sa tobom. Ponesite puške jer teren nije raščišćen... Čim sam bio u Novom Selu, sretoše me neki konjanici, koje sam upitao za III konjički puk. Oni mi rekoše da su svi konjički pukovi na Džajevcu kod Čokešine i prođoše, ali posle 50-60 metara kada su odmakli zovnu me jedan po imenu. Poznao me je i kaza mi: - Sigurno si pošao da se vidiš sa Zdravkom. Odgovorih mu da jesam. Kaže: - Što ćeš čuti docnije, bolje da ti kažemo. Kamo sreće da je dobro, ali šta ćeš, takva mu je sudbina. Ja otrnuh. Reče mi: - Zdravko ti je poginuo 4. ovog u borbi u Prnjavoru... Kao da me ubi. Ništa nisam posle ni čuo šta su mi još govorili...

Odjurimo pravo na Džajevac. Nađem puk, ali 3. eskadron nije tu, već u Badovincima. Odem kod komandanta puka, pukovnika Nikole Calovića, koji beše u šatoru. On odmah izađe, izjavi mi saučešće i mnogo žali pokojnog Zdravka. Hvaleći ga, viknu jednog ordonansa i naredi mu da me odvede u Prnjavor, gde je Zdravko poginuo. Ja mu se zahvalim i rekoh mu: - Pošto je sad dockan, jer mi ne vredi samo videti gde je poginuo, već naći njega i pristojno ga sahraniti, sutra ću rano doći. On mi onda reče: - Večeras će doći 3. eskadron u kome je on bio vodnik u borbi, bio je zastavnik puka pa je sam molio da toga dana ide u borbu. Njegovi drugovi otići će sutra sa tobom. Pozdravim se, pojašemo konje i vratimo se uveče u bateriju. Čim sam sjahao sa konja, komandir mi priđe videći me uplakanog... Komandir mi reče: - Uzmi sutra jednog vojnika pa otidi u Prnjavor, a posle kući. Pođi sa kolima i prenesi ga.

Ponedeonik 11. avgusta. Rano izjutra spremim konja i pođem. Sa mnom pođe i narednik Dragutin Kalanović. Svratim u Lešnicu te kupim sveću, taljana i rakije malo. Kad sam došao na Džajevac kod III konjičkog puka, bio je došao 3. eskadron. Javim se komandiru i on mi izjavi saučešće žaleći ga mnogo. Svi njegovi drugovi ispričaše mi detaljno kako je tekao tok borbe i kako je veselnik poginuo. Utom dođe kod nas i komandant, pukovnik Čolović, i kaže mi da se iznenadio kad je čuo da je Zdravko poginuo.

Reče da je po dolasku njegovom u Niš o mobilizaciji pred pukom predao mu pukovsku zastavu, da je pobedonosno pronese i da je do poslednje kapi krvi ne ispusti da padne neprijatelju u ruke: - On je zastavu nosio do uoči dana njegove pogibije, kada je molio da je privremeno preda svom pomoćniku podnaredniku Dragiši Milosavljeviću da bi učestvovao u borbi, što sam mu jedva, ali da bih mu učinio po želji, odobrio. Tvoj brat Zdravko poginuo je kao junak u borbi. Njegovo ime biće zlatnim slovima zabeleženo u istoriji III konjičkog puka. Komandir mi pak priča: - Čim je bio sudar sa neprijateljem kod Prnjavora, patrola izveštava da se u selu Prnjavoru na drumu odmara jedna baterija neprijateljska. Pošto je naš eskadron blizu, to on sjaše za borbu peške. Pokojnog Zdravka odredio sam za komandira konjovodaca. On me, međutim, zamoli da ide za 1. vod za vodnika, jer vodnik 1. voda nije tu. Najzad, dozvolih mu. On sjaha sa konja, baci dizgine, iščupa revolver i zamače žurno za vodom, koji je bio razvijen sa ostalim vodovima eskadrona i u streljačkom stroju ulazio u selo Prnjavor. Borba je bila žestoka i posle kratkog vremena izvestiše: "Pogibe Zdravko."

Komandir mi reče: - Svi smo ga neobično cenili, voleli i poštovali, jer je narednik Zdravko to zasluživao. Odmah po njegovoj pogibiji, ceo se puk razvio za borbu, sjurio u Prnjavor i neprijateljsku bateriju uputio natrag...

OPELO U KAFANI
Borba je već prestala. Svi oficiri iz III konjičkog puka žalili su pogibiju pokojnog Zdravka, ali su i njegovu hrabrost i požrtvovanje hvalili.

Jedan vod konjanika ostavljen je da ga svečano sahrane, a i meštani... Većina je poznavala oca pokojnog Zdravka... On je poginuo na samoj raskrsnici puta Šabac-Lešnica i Čokešina - železnička stanica prnjavorska, blizu ćoška kafane Topuzovića. Odmah su ga uneli u kafanu, zovnuli sveštenika da ga opoje. Dok sanduk koga su pogodili bude gotov zapalili mu sveću. Uneli su i vojnika Cicovića koji je, kad je Zdravko pao smrtno pogođen, pritrčao njemu i sam poginuo. Sveštenik je opojao obojicu i tek što su hteli da ih sahrane, jaka neprijateljska kolona vojske koja se povlačila iz Šapca udarila je kroz Prnjavor. Otvori se borba. Pošto je puk bio u sredini opkoljen, to je morao spasavati se. To je sa velikim žrtvama i uspeo.
 

Sutra - Dnevnik Velikog rata (3): Duvankesa jedini trag