Memoari Petra II Karađorđevića (11): Zapad izdao Dražu

Pošto smo više od dva dana bili na moru (na putu za Kairo, prim. prir), britanski ambasador Stivenson je predao Puriću nacrt govora koji je trebalo da održim preko radija po dolasku u Kairo. U tekstu je otvoreno podržan (Dragoljub Draža) Mihailović. Ovo me je veoma iznenadilo.

Britanci izbrisali Ravnogorce: Kralj Petar drži govor u Kairu

Međutim, kada smo stigli u Kairo, Britanci su me zamolili da izbrišem svako pominjanje Mihailovićevog imena... Stivenson je uvek ostavljao utisak da Britanci istinski podržavaju Mihailovića. Mihailović je slao hitne telegrame tražeći informacije o predloženom iskrcavanju saveznika. Oslobodio je delove obale posle primirja sa Italijom i čekao je na saveznike. Neprestano smo vršili pritisak na Stivensona da odgovori na Mihailovićev zahtev, ali sve je bilo uzalud. Po dolasku u Port Said odmah smo nastavili za Kairo... Održao sam govor koji su mi dali na brodu: preneli su ga Bi-Bi-Si i kairski radio, a ja nisam izostavio sporna pominjanja Mihailovića. U verziji govora odštampanog na lecima bačenim na Jugoslaviju on nije pominjan.

 

Teheranski samit

Između 13. i 30. oktobra 1943. u Moskvi je održan sastanak britanskog ministra inostranih poslova Entonija Idna, američkog državnog sekretara Kordela Hala i Molotova, ruskog komesara za inostrane poslove. Tito je, obuzet nadom, poslao telegram Moskvi, i čekao je ishod, ali ruska vlada nije uključila njegovu izjavu u dnevni red. Titovi predlozi bili su sledeći: "U vezi s tim želim da obavestim sovjetsku vladu, predstavnike SSSR-a, Britanije i Amerike o zahtevu da se postavi pitanje Jugoslavije.
U vezi s tim želim da obavestim sovjetsku vladu o sledećem:
 

Antifašističko veće Jugoslavije i vrhovni štab Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije ovlastili su me da izjavim:

Prvo, ne priznajemo ni jugoslovensku vladu u izgnanstvu ni kralja, jer već dve i po godine podržavaju neprijateljskog kolaboracionistu, izdajnika Dražu Mihailovića, i zato snose kompletnu odgovornost za njegovu izdaju naroda Jugoslavije. Drugo, nećemo im dopustiti da se vrate u Jugoslaviju, jer bi to dovelo do građanskog rata. Treće, mi govorimo u ime velike većine naroda koja hoće demokratsku državu zasnovanu na narodnooslobodilačkim odborima. Četvrto, jedina legalna narodna vlada u ovom trenutku sastavljena je od narodnooslobodilačkih odbora pod upravom antifašističkih veća. U tom smislu predaćemo izjavu britanskoj misiji koja je povezana sa našim štabom. Britanski general nas je već obavestio da britanska vlada ne insistira na podršci kralju i jugoslovenskoj vladi u izgnanstvu.

Kad je u oktobru krenuo na konferenciju u Moskvi, Idn je došao u Kairo. Purić i ja smo se sastali s njim i moj premijer ga je jednostavno upitao: "Kakvi su vaši politički pogledi u odnosu na Jugoslaviju?"

Svečana predaja "liberatora" jugoslovenskim snagama

 

"Jugoslavija treba da bude sasvim slobodna", odgovorio je Idn. "I da vratimo njega", pokazao je na mene, "na presto." Moj premijer se smirio. "To je za mene dovoljno", rekao je. Uprkos tome, videli smo kako se stvari odvijaju, a Idn je rekao da, na osnovu obaveštenja kojima raspolaže, Mihailovićev "pasivni otpor" liči na saradnju sa neprijateljem. Purić je primetio je to istinito koliko i tvrdnja da Vilsonova pat-pozicija u Italiji liči na saradnju sa neprijateljem. Idn je nepotrebno povisio glas tokom našeg razgovora, a to je učinio i Purić, koji je dva puta tražio da vidi Maklejna lično, ali mu to nije bilo dopušteno. Dok smo odlazili, Purić mi je rekao da ću u Moskvi biti izdan...

Kada je Ruzvelt stigao u Kairo na konferenciju sa Čerčilom i Čang Kaj Šekom, koja je trebalo da se održi od 22. do 26. novembra, pozvao je Purića i mene u dom ambasadora Kirka gde je odseo. Zahvalio sam mu što je predao avione B-24 našem kontingentu u Vašingtonu: prva prava pomoć koju smo primili od američkog vazduhoplovstva. Razgovor je ubrzo skrenuo na Mihailovića i Tita i ulogu koju Jugoslavija treba da igra u ratu. Ruzvelt je rekao Puriću i meni da je uspešno pomirio De Gola i Žiroa i da se nada da će pomiriti i Mihailovića i Tita. Purić je primetio da je možda bilo lakše pomiriti dva generala jedne vojske nego lidere narodnih snaga i komunističku revoluciju. Ruzvelt je rekao da je, s obzirom na kapitulaciju Italije, najbolji način da se konsoliduju dve protivničke strane snaga otpora u Jugoslaviji da se zemlja podeli na dve operacione zone, zapadnu i istočnu. Predložio je da Tito kontroliše zapadnu, a Mihailović istočnu zonu, ali da celina bude pod vrhovnim savezničkim komandatom u Italiji, generalom Aleksanderom ili generalom Vilsonom.

Pitao sam Ruzvelta šta misli o predloženom iskrcavanju saveznika na našoj obali, ali mi je on samo neodređeno odgovorio da taj potez zavisi od opšte situacije u Sredozemlju. Objasnio sam mu da je to najlakši i najdelotvorniji plan za iskrcavanje na dalmatinsku obalu: "To je već napukao orah, i lakše je slomiti ga, nego da se lomi nov", rekao sam. "Trebalo bi da napadnemo Nemačku tamo gde je najranjivija, u meki donji trbuh Evrope, kako je Čerčil slikovito opisao Balkan." Ruzvelt se, međutim, najpre nije složio sa mnom i smatrao je da bi bilo bolje napasti neprijatelja tamo gde je najjači, to jest u Francuskoj. Takođe je ukazao na to da je Francuska naš istrajni saveznik i da joj duguje punu podršku. Ruzvelt je rekao da na (narednom) sastanku sa Staljinom u Teheranu namerava da raspravlja o mogućnostima zajedničke savezničke ofanzive protiv Nemačke određenog datuma. Ruzvelt je bio oduševljen pokretom otpora u Jugoslaviji i rekao je da će poslati pomorske oficire Mihailoviću, i u "misiju" Titu.

Uprkos činjenici da smo se razmimoilazili u više tačaka, Ruzvelt je izjavio da potpuno podržava moju vladu i uverio me je da uvek mogu da računam na njega, kao na prijatelja i saveznika. Obećao je da će se sastati s nama pri povratku. Promenom savezničke politike, konferencija tri velike savezničke sile održana u Teheranu od 28. novembra do 2. decembra, označila je početak kobne krize za moju zemlju. Već u prvoj tački sporazuma u Teheranu saveznici su odlučili da kao preovlađujuću snagu koja se bori protiv Nemaca u Jugoslaviji priznaju narodooslobodilačku vojsku pod Titovom komandom i partizanske snage su proglasili savezničkom vojskom. Tako je Mihailović opozvan i napušten.
 

Zasedanje u Jajcu

U međuvremenu je Tito, veoma svestan u kom se smeru razvijaju događaji, sazvao za 29. novembar drugo zasedanje AVNOJ-a, narodne skupštine sastavljene od članova Narodnooslobodilačkog pokreta. Ovaj istorijski sastanak održan je u Jajcu, bosanskom gradu u kome je u to vreme bio Titov štab. Privremena vlada, nacionalni komitet, osnovan je kao izvršni organ AVNOJ-a sa Titom kao predsednikom, dok je doktor Ivan Ribar izabran za predsednika AVNOJ-a. AVNOJ usvaja odluku kojom se izbegličkoj vladi u Londonu uskraćuje pravo vladavine u Jugoslaviji. Kralju Petru i drugim članovima dinastije Karađorđević zabranjuje se povratak u Jugoslaviju. Pitanje uređenja države, da li će ona biti republika ili monarhija, odlaže se do posle završetka rata. Pored ovoga, Tito je postavljen za maršala Jugoslavije i predsednika i poverenika narodne odbrane.