Ostroška zagonetka - blago Karađorđevića (4): Kralj praznih džepova
Major Svetozar Lolić tvrdi da zna za još dvanaest sanduka zlata koji su bili utovareni u avione na Kapinom polju i precizno navodi imena pilota, koji, izgleda, ako je tačno to što on tvrdi, nikada nisu ni stigli na odredišta ka kojima su se zaputili: - U avion dornije kapetana Sime Mijuškovića utovareno je u prvom navratu pet sanduka, a potom još dva. Dva su, po rečima samog kapetana, nestala prilikom transporta do aviona.
Kapetan Mijušković nije ni poleteo. Tako je na aerodromu nestalo ukupno sedam sanduka zlata. Posle toga, u Nikšić je doletelo pet aviona kaproni, a u svaki je utovaren po jedan sanduk. Avion sa pilotom Dinkom Večerinom prinudno se spustio negde u Grčkoj. Sanduk sa zlatom je nestao.
Avion sa pilotom, vojnim činovnikom Udovičićem, nestao je, a da se nikada nije saznalo za mesto nesreće. Avion kapetana Vidoja Novakovića nije ni poleteo, iako je i u njega bio utovaren jedan sanduk. Nestao je u Nikšiću. Moj avion je bio jedini koji je stigao u Grčku bez ijednog sanduka. Zlato su iz aviona izneli i među sobom podelili "dvadesetsedmomartovci".
Dve verzije
Poslednjim od pet kapronija koji su na dan kapitulacije Jugoslavije 1941. godine uzleteli iz Nikšića, s ciljem da se domognu neke slobodne vazdušne luke na Sredozemlju, pilotirao je kapetan Dušan - Balša Sinobad ali je i njegova sudbina do danas ostala nepoznata i sigurno je jedino da nije stigao do cilja: - Dve su verzije o tome gde je i kako nastradao - kaže Sinobadov kolega, pilot Svetozar Lolić.
Princ Đorđe ostaje
Svetozar Lolić tvrdi je 16. aprila 1941. uzleteo sa Kapinog polja, ali je tek što se vinuo u nebo zaključio da su uslovi za letenje pogibeljni, pa se ubrzo vratio na uzletište: - Čim sam sleteo, prišao mi je vazduhoplovni pukovnik Petar Vukčević i rekao da je ipak dobro što sam se vratio jer ima za mene specijalni zadatak. Čekao sam ga kod aviona negde do ponoći. Kad se najzad pojavio, uz pukovnika su bili princ Đorđe Karađorđević i njegov lični lekar. Pošto su se sasvim približili avionu, pukovnik Vukčević se obratio princu Đorđu:
- Vaše Visočanstvo, ovim avionom možete da napustite zemlju. Princ Đorđe se uspravio, oštro pogledao i još oštrije odgovorio: - Ako ste me samo zato doveli ovamo, nije trebalo ni da me uznemiravate. Ja iz zemlje nikud ne idem! A kad je sutradan pred poletanje poslednjeg aviona sa Kapina polja pilot upitao pukovnika Vukčevića hoće li i on sa njim, odbrusio mu je: - Ne, ni sa kim ja neću. Pukovnik Vukčević nikada nije išao iza dvadeset izlapelih staraca i dvadeset starih droca... |
- Po jednoj, avion je udario u planinu Olimp u Grčkoj, jer je zbog nevremena i magle pilot izgubio orijentaciju. Po drugoj, avion su napali neprijateljski lovci, pogodili ga, a zatim se letelica srušila u more. Nesumnjivo je, nažalost, da su, pored kapetana Sinobada, nastradali i svi članovi posade i putnici kapetan Dimitrije Brajović, pukovnik Stojan Zdravković, major Đorđe Stanojlović, kao i narednici Stevan Vujaklija i Danilo Dejić. U ovom udesu poginuo je kao putnik i znameniti istoričar Vladimir Ćorović.
Sve, dakle, ukazuje da mnogi od aviona koji su se ta dva smutna i tužna aprilska dana 1941. godine vinuli u nebo sa Kapina polja kod Nikšića, ako su i uspeli da dolete i srećno se prizemlje na nekom od grčkih aerodroma, stradali su potom kao lak plen nemačke avijacije, a tek retkima je pošlo za rukom da se vrate do Nikšića i prevezu bar još jednu turu begunaca. Sve u svemu, za ta tri dana od 14. do 16. aprila, uprkos niskim oblacima i potpuno neregularnim uslovima za letenje, sa Kapina polja je, po podacima Mihaila Marića, u inostranstvo prevezeno 216 jugoslovenskih političara i državnih ličnosti sa kraljem Petrom Drugim Karađorđevićem na čelu.
Obaška njihova bliža i dalja rodbina. Zanimljivo je, inače, da su i avion koji je prevozio kralja Petra i njegovu najužu pratnju presreli britanski lovci i prisilili ga da sleti na pomoćni aerodrom kod Paramitija u Grčkoj. I kralj je tu morao iz letelice da izađe sa rukama na potiljku, ali je let ipak ubrzo nastavljen čim je nepobitno utvrđen identitet putnika...
Od aprilskog haosa 1941. godine, u kojem se vrtoglavo rušila i nestajala prva Jugoslavija, najmoćnija i strateški najznačajnija država na Balkanu, prošle su sedamdeset i dve godine. Istoričari i analitičari su uglavnom odgonetnuli razloge njenog tako brzog raspada i kraha, kako se moglo desiti da je Hitlerova i Musolinijeva osvajačka mašina pregazi skoro bez ikakvog otpora i za samo jedanaest dana ukloni kao granu s puta u nameri da ostvari svoje strateške ciljeve i interese na ovom prostoru i nesmetano nastavi osvajački pohod na jugoistok.
Istoričari, međutim, još nisu do kraja razjasnili sudbinu jugoslovenskog zlata i blaga koje je pripadalo tada vladajućoj dinastiji Karađorđević, pa u pričama o tome prevagu i danas imaju bajkovita nagađanja, koja uglavnom nemaju nikakvog tvrdog utemeljenja u dokumentima. Izvesno je da je mnogo ruku mesilo taj slatki kolač, mnogo pohlepnih zevalo da se pričesti bar mrvicom, da za sebe zagrabi polugu zlata ili barem šačicu dukata iz nebrojenih sanduka. Sve to je, naravno, rađeno bez svedoka, bez neizbrisivih tragova, pa je to možda i razlog što naučnici i istoričari još obigravaju oko ove teme kao mačke oko vruće kaše i izbegavaju da ugaze u to minsko polje puno zamki i enigmi.
Zato je to i ostao široko otvoreni i neispitani prostor, bogom dan za one koji ne robuju istini i ne zavise previše od činjenica, za lakomislene i lakoverne, lovce na senzacije bez naučne potke, intrigante i politikante, one koji tvrde da je sva istorija do njih i njihova vremena laž i podvala.
Tako je, recimo, Dragan Mraović (predstavlja se kao bivši generalni konzul Savezne Republike Jugoslavije u Bariju) u feljtonu pod radnim naslovom "Ostroško blago kralja Petra", objavljenom u dnevniku "Dan" pre bezmalo deset godina, pored ostalog tvrdio da je kralj Petar Drugi Karađorđević sa svitom pobegao iz zemlje gotovo praznih džepova, da kraljevska porodica "skoro ništa" nije ponela sa sobom od tog silnog blaga, ili da su Nemci u Ostrogu uhapsili patrijarha srpskog Gavrila zato što su bili uvereni da on zna a neće da im oda tajnu gde je sklonjeno državno i kraljevsko blago?
Da se i ne govori o Mraovićevim "otkrićima" da je neko tobož sa Englezima bio sašio plan da se državno zlato i novac od Beograda nekako dopeljaju do mora, a tu da ga oni preuzmu i sklone do kraja rata u svojim trezorima; da je blago bilo spakovano u 1.300 okovanih i zapečaćenih drvenih sanduka, obeleženih crvenim brojevima od 1 do 1.300, na kojima je na francuskom jeziku pisalo "Narodna banka - Kraljevina Jugoslavija - Centralna kasa"; da je tu bilo dva tipa sanduka od kojih je "svaki sadržavao 45 ili 55 kilograma zlata u lingotima (u ingotima, prim. B. S), ali je bilo i zlatnog novca, pa čak i onoga iz turskog doba. Sve u svemu, oko 60 tona zlata"!!!
"Zlatni" konvoj
Mraović dalje tvrdi da je to silno blago pokrenuto iz Beograda u konvoju od 57 kamiona: "Iza prvih dvadeset kamiona natovarenih zlatom" - piše Mraović - "išli su kamioni pokriveni ceradom, u kojima su bili zakatančeni džakovi sa oko četiri milijarde dinara u apoenima od po hiljadu. Još milijardu dinara u raznim apoenima nalazilo se u kartonskim kutijama. Na kraju kolone išlo je osam kamiona sa dvesta velikih sanduka punih privatnih obveznica. Nije poznato tačno koliko ih je bilo, ali su italijanske trupe izbrojile, u prvih dvadeset sanduka kojih su se dočepale, obveznice u vrednosti 67.494.177 dinara, 223.000 francuskih franaka, 175.000 kruna, 76.675 dolara. Ako je preostalih 180 sanduka imalo prosečno približnu vrednost, moglo bi se doći do približne ukupne vrednosti."
