Ostroška zagonetka - blago Karađorđevića (6): Pećina sedam lopova
Italijani su nakon kapitulacije, u septembru 1943. godine, nekako uspeli da se iskobeljaju ispod nemačke šape, da uglavnom sačuvaju većinu opljačkanog zlata, ali je onda i njima i Englezima glave došao Josip Broz Tito koji se nije dao zavarati, već je krenuo u potragu za blagom propale jugoslovenske države, saznaje se iz pisanija Dragana Mraovića.
KORENI MISTERIJE
Koliko ima ozbiljnosti i u tom delu njegove priče, možda najbolje govori tvrdnja da je Tito posle neuspelog desanta Nemaca na Drvar 1944. godine i propalog pokušaja da ga uhvate, otišao na Hvar, "gdje je trebalo da ga štiti engleska mornarica" (čak i osnovcima koji istoriju uče po najnovijim udžbenicima, poznato je da se Tito sa vrhovnom komandom Narodnooslobodilačke vojske posle Drvara sklonio na Vis, prim. B.S): "Međutim, postoje izvori koji tvrde da je prvo otišao u Bari, a tek poslije nekoliko nedelja na Hvar", kaže dalje Mraović, sugerišući da je Tito tom prilikom utanačio sa Italijanima, odnosno saveznicima, kako da se domogne jugoslovenskog zlata. U toj tvrdnji, za koju takođe ne navodi nikakve dokaze i izvore poznate zvaničnoj istoriografiji, leže koreni Mraovićeve misterije o navodnim Titovim nagodbama sa Zapadom. U to je, tobož, prste uplela i Komunistička partija Italije, posebno neki Titovi stari prijatelji i saborci (Luiđi Longo, na primer) koji su mu pomogli da se dokopa blaga.
Neverovatnost ovim konstrukcijama posebno daje to što su smeštene u drugu polovinu 1944. i prve mesece 1945. godine, u vreme kad je teško ranjena fašistička neman još pokazivala opasne zube. Tito i njegovi pomagači su, navodno, baš u to vreme ostvarili cilj, i to posredno, uz pomoć svojevrsne ucene. Najpre su, navodno, pohapšeni i proglašeni za ratne zločince oni koji su bili najdirektnije umešani u aferu sa jugoslovenskim zlatom, kao što su generali Mario Roata i Pircio Biroli, potom je neko pristao da vrati basnoslovno jugoslovensko blago samo da Tito zaboravi grehove ovih Musolinijevih oficirskih perjanica.
Roata je, kako tvrdi Mraović, pod providno sumnjivim okolnostima pobegao iz zatvora 4. marta 1945. godine i uz pomoć katoličkih sveštenika i Vatikana već 10. aprila se obreo u Španiji: "Četiri dana kasnije", piše dalje Mraović, "Titu je isporučeno 27 tona zlata, više od milion funti i četiri miliona dolara, kao i preostale obveznice. A potom, 1947. godine, odlukom koju je donijelo jedno međunarodno tijelo u Briselu, vraćeno je Jugoslaviji i ono 'zvanično' zlato, odnosno 8.393 kilograma u zlatnim polugama. U Italiji je zauvijek ostalo 20 tona zlata, oko milion funti i dva miliona dolara. Očigledno je da se Tito zadovoljio politikom mogućeg, pa je prihvatio ovakvu podjelu i nije više pominjao italijanske ratne zločince. Zato je i general Roata mogao, kasnije, da se mirno vrati u Italiju, gdje je i umro 1968. godine. I vuci siti i ovce na broju", zaključuje Dragan Mraović.
Čitaocu koji se bar malo zanima za našu bližu prošlost, slom prve Jugoslavije i pakao Drugog svetskog rata, odmah će biti jasno da se Mraović u potpunosti oslonio na roman "Prečasni" Pjera Karpija i naročito na knjigu "Pećina sedam lopova", italijanskog pisca i novinara Đanfranka Pjacezija, majstora za velike zavere, spektakularne afere, dramatične i senzacionalne storije, u kojima se uglavnom ne zna gde se završava stvarno i moguće, a gde počinje piščeva fikcija, mašta. Sve i ne bi izgledalo toliko skaradno da te knjige nisu već bile predmet pomnih analiza, da njihova "istina" o jugoslovenskom zlatu već nije do kosti razgolićena.
Misija iz romanaI sam Lučo Ćeli, danas jedini preživeli protagonista neverovatne trke za jugoslovenskim blagom, zamoljen da komentariše Pjacezijevu knjigu 'Pećina sedam lopova', rekao je (prema navodima Jovana Antonijevića): - Što se tiče blaga kralja Petra, o njemu se govorilo u romanu "Prečasni" Pjera Karpija, ali i u Parlamentu, jer je više sednica bilo posvećeno toj skandaloznoj i opasnoj misiji koja je postala legenda. Što se tiče putovanja bolničkog voza o kojem se govori u romanu, sve je opisano tako dobro da mi se čini čak i da je istina. |
Tako su, recimo, beogradski novinari Jovan Antonijević i Ozren Milanović u napisima u "Ilustrovanoj politici", u proleće 1996, nedugo pošto je objavljena pomenuta knjiga, oslanjajući se na dokumenta i verodostojna svedočenja živih aktera ove priče i ljudi koji su se naučno bavili njome, ubedljivo pokazali da knjiga "Pećina sedam lopova" nije, u suštini, ništa drugo do zanimljiv scenario za neki laki triler kakvih je na temu potrage za zlatom snimljeno na desetine: - Ta romantično avanturističko-kriminalistička priča - piše Antonijević - u kojoj je šef masonske lože P-2 i avanturista Lučo Ćeli, saradnik italijanske tajne policije, njen glavni junak, nema baš mnogo potvrde u ozbiljnoj istoriografskoj dokumentaciji.
Pjacezijevu priču ne potvrđuje ni jugoslovenska arhivska građa, a ni dokumenti Narodne banke FNRJ, kao ni spisi Ureda Ministarstva finansija FNRJ za zaštitu jugoslovenske imovine u inostranstvu. Dokumenti koji se odnedavno nalaze u Arhivu Jugoslavije pouzdano svedoče o ratnoj i posleratnoj sudbini jugoslovenskog zlata. A to je, ako ne apsolutna istina, ono bar najdokumentovanija verzija šta se, u stvari, sa zlatom zbilo. O 60 tona, koliko navodi Pjacezi u svojoj knjizi, naravno, nema ni govora - kaže dalje Antonijević. - Tačno je da su u ratnom požaru i opštem haosu tog aprila 1941. godine kralj i vlada pokušali da svo zlato spasu iz zemlje. Reč je o 204 sanduka monetarne zlatne legure razne finoće, u obliku kovanog zlata ili u polugama. Ukupna težina tog zlata, bez sanduka, iznosila je 10.405 kilograma i 388 grama (naglasio B.S). Taj tovar je, po naređenju centralne Narodne banke, još 8. aprila utovaren u Užicu u tri kamiona (naglasio B.S).
JASNA RAČUNICA
Konvoj je preko Mostara 15. aprila stigao u Nikšić i zlato je odmah prebačeno u Trebješku pećinu, tvrdi Antonijević, pozivajući se pri tom na istraživanja istoričara Nikole Živkovića, kao i na feljton dr Nikole Žutića "Povratak opljačkanog zlata". - Jedino što je izvesno i dokumentovano - dodaje Antonijević - to je da je posle bekstva kralja i vlade iz zemlje, u Crnoj Gori ostalo 9.173 kilograma i 452 grama zlata (naglasio B.S). Od toga je u manastir Ostrog skriveno deset sanduka sa oko 474 kilograma. To zlato su kasnije otkrili Nemci i odneli ga. Preostalih osam i po tona pronašli su i opljačkali Italijani koji su posle i sami priznali da su iz Jugoslavije odneli 8.393 kilograma čistog zlata (naglasio B.S). A to sa Pjacezijevom količinom od 60 tona, o kojoj govori u 'Pećini sedam lopova', zaista nema nikakve veze... Računica jasno pokazuje da je od časa kad su kralj i vlada napustili zemlju pa do trenutka kada su jugoslovensko zlato preuzeli Italijani, u nepoznatom pravcu nestalo više od 450 kilograma zlata.
Bolesnički vozJovan Antonijević se osvrće direktno na samu smutnu i zavodljivu priču Đanfranka Pjacezija i govori o tobožnjem genijalnom potezu glavnog junaka Luča Ćelija, koji je smislio bolesnički voz, transport zaraženih nekom opakom infektivnom bolešću, i tako bez ikakvih nevolja ispod nosa Nemaca odneo nacionalno blago jedne države, vozom od Kotora preko cele Dalmacije do Trsta (nikada nije postojala pruga od Kotora kroz Dalmaciju do Trsta): - Činjenice, međutim, drukčije kažu - veli Antonijević. - Italijani su 184 sanduka u kojima se pored zlata nalazilo i oko dva miliona tadašnjih funti kao i hartije od vrednosti, pod jakom stražom prvo prevezli u Tiranu, a odatle u Drač. Iz ove albanske luke zlato je brodom prebačeno u Bari, a zatim kamionima u Rim, u italijansku Narodnu banku. Nije, dakle, bilo bolesničkog voza, avanture stoleća vredne filmske ekranizacije... |
