Ostroška zagonetka - blago Karađorđevića (7): Nemci "počistili" manastir
Jedan izveštaj igumana ostroškog Leontija Mitrovića, datiran 28. februara 1948. godine, predstavlja zanimljiv i važan dokument u potrazi za istinom o događajima u ovom svetilištu i sudbini državnog i kraljevskog blaga koje se tu obrelo početkom Drugog svetskog rata.
IGUMANOV IZVEŠTAJ
Mitrović precizira da je patrijarh srpski Gavrilo Dožić stigao u Ostrog 11. aprila 1941, a kralj Petar Drugi 13. aprila, i da je već sutradan napustio Ostrog: "Dan-dva kasnije stiglo je nekoliko ličnosti iz njegove pratnje sa automobilima i tom prilikom dovezli su veću količinu dvorskih dragocjenosti zapakovanih u 14 sanduka i kofera, a pored toga i jednu gvozdenu kasicu i jednu umjetničku sliku od Rafaela, uvijenu u rolni, a rolna je bila obložena letvama.
Pored toga, Uprava manastira primila je na čuvanje od Narodne banke 10 sanduka zlata i deset vreća sa novčanicama od po 1.000 dinara (vrednost 375.000.000 dinara). Dvorski sanduci i koferi bili su zaključani, a nije mi rečeno šta ima u njima; mislim da je bilo u njima zlatnih predmeta. Po objavljivanju kapitulacije naše vojske, kolona svih dvorskih automobila sa cjelokupnim ljudstvom napustila je Ostrog i otputovala za Nikšić i dalje, ostavivši sve te stvari u manastiru", piše Mitrović i objašljava kako je dva-tri dana pre dolaska Nemaca uspeo da zakopa šest sanduka državnog zlata, pomenutu dvorsku kasicu i dva kožna kofera dvorskih stvari. Napominje da su jedan kofer morali otvoriti jer nije mogao stati u trap, a od stvari koje su se nalazile u njemu ističe "dvije zlatne tacne od opštine grada Sofija, šoljice za kafu sa zlatnim postoljima, zlatni čajnik i sedefnu ogrlicu kraljičinu".
U izveštaju je zatim opisan i dolazak Nemaca u Ostrog 25. aprila 1941. godine, da su prvo uhapsili njega, zatim i patrijarha Gavrila i onda ih sve do podne, dok su izvršili detaljan pretres svih manastirskih prostorija, pod stražom držali u dvorištu konaka "po najvećem pljusku": "Tom prilikom pronašli su, pa odmah odnijeli četiri sanduka državnog zlata, svih petnaest vreća sa novčanicama, te 11 sanduka dvorskih stvari i sliku Rafaelovu. U manastirskim podrumima našli su veliku količinu suvog mesa, 230 boca vina starog do 15 godina i drugih namirnica, pa su se jednim dijelom toga dobro počastili u samom manastiru, a mnogo toga su natovarili na automobile i odnijeli. Pored toga, odnijeli su iz manastirskih soba 12 pirotskih ćilima koji su im se jako svidjeli. Napominjem da su tom prilikom odnijeli i Patrijarhov prtljag u kome je bilo i stvari koje je on naslijedio od pokojnog patrijarha Varnave. Tada su odnijeli i lični novac patrijarha Gavrila, kao i veću sumu novca Srpske pravoslavne crkve. Ne znam koliko je bilo toga novca jer nijesam njime rukovodio."
Ovaj izveštaj Leontija Mitrovića je, ipak, barem što se tiče podataka o blagu, u priličnoj koliziji sa nekim drugim njegovim izjavama koje će kasnije davati, a naročito sa onim što je o tome zapisao profesor Andrija Koprivica, jedan od učesnika u skrivanju blaga. Jer, po tim podacima, Leontije Mitrović, Andrija i Petar Koprivica i Ljubo Krulj su sakrili dvorsko blago, oko 600 kilograma zlata i druge dragocenosti, a Nemci su odneli većinu zlata Narodne banke koje se zateklo u Ostrogu, najverovatnije šest ili sedam sanduka (jeromonah Vasilije Dragović, svedok tog događaja, u svom izveštaju mitropolitu i Mitropoliji veli "od prilike sedam"), odnosno oko 450 kilograma, zatim sav papirni novac koji su našli, kao i novac i dragocenosti Patrijaršije i samog patrijarha.
U svakojakim pričama koje se decenijama kuju o zlatu i novcu jugoslovenske države, istini se izgleda najviše primakao dr Nikola Živković. On je za jedan naučni skup u novembru 1991. pripremio referat "Prikupljanje zlata, srebra i novca u Užicu i njegovo dalje transportovanje prema Crnoj Gori aprila 1941. godine". Na osnovu podataka iz Arhiva Narodne banke Jugoslavije, Arhiva Saveznog sekretarijata za unutrašnje poslove, zapisnika i drugih pratećih dokumenata, Živković je sklopio ubedljivu storiju o sudbini državnog blaga.
Došao je tako do nepobitnih dokumenata da je Narodna banka Kraljevine Jugoslavije, osećajući da će se i na Balkanu zaratiti, nekoliko dana pre mučkog napada Nemačke na Jugoslaviju i bombardovanja Beograda, naredila svim filijalama da se zlatne rezerve i druge dragocenosti i hartije od vrednosti koje se čuvaju u bankarskim trezorima, odmah prebace u filijale Narodne banke u Užicu i Sarajevu. Do 10. aprila 1941, u Užicu se našlo 166 sanduka kovanog zlata i 38 sanduka zlata u polugama u kojima je bilo ukupno 9.594 kilograma i 671 gram zlata. Uz to, piše Živković, tu je stigla i "jedna kaseta zapečaćena pečatom centralne narodne banke, nepoznate sadržine, jedna zaključana kaseta u kojoj su se nalazile zlatne poluge i kovano zlato, čija količina takođe nije poznata, jedna vrećica s četiri zlatne poluge rudnika 'Blagojev kamen' i jedna vrećica s kovanim zlatom čiji se popis nalazi u zapečaćenoj vrećici."
Zlatni višakPreostalo zlato, ono koje jugoslevenska vlada nije ponela sa sobom, ali, kako ističe dr Nikola Živković, ne sve, transportovano je iz Nikšića na Cetinje, gde je istovaren i sklonjen manji deo, dok je ostatak odvezen i smešten u Herceg-Novom. Ono što je ostalo u Nikšiću u prvi mah je zakopano i skriveno, ali je ubrzo sve palo u ruke Italijanima sem onoga što su kralj i vlada odvezli sa sobom u inostranstvo. No, ni Italijani se, kako kaže dr Živković, nisu mnogo ovajdili jer su im, navodno, ceo taj bogati plen ubrzo preoteli Nemci. |
To silno bogatstvo koje je po naredbi Narodne banke Kraljevine Jugoslavije početkom aprila 1941. godine dopremljeno u njenu filijalu u Užicu, odatle je, kako tvrdi dr Nikola Živković, preko Sarajeva kamionima transportovano u Mostar: "Po naređenju centrale Narodne banke pov. br. 732 od 7. aprila 1941. godine, za pratioce su bili određeni Todor Karanović, Marjan Krisper i Vojislav Pekić. Zlato je bilo utovareno u tri kamiona, ukupno 204 sanduka, težine 9.594 kilograma i 671 gram."
Kamioni sa zlatom su stigli u Mostar 9. aprila 1941. oko dva sata posle ponoći. Ujutro je zlato smešteno u trezore tamošnje filijale Narodne banke. Samo nekoliko sati kasnije, iz Beograda je stiglo novo naređenje: zlato je ponovo utovareno na kamione i upućeno u Nikšić. Živković piše da je zlato dopremljeno u Nikšić 15. aprila, što je nelogično pošto je nesporno da je kralj Petar pobegao sa nikšićkog aerodroma dan ranije i da je i u avion kojim je on odleteo utovareno nekoliko sanduka zlata.
BLAGO IZ PEĆINE
U Nikšiću je zlatni tovar nakratko istovaren i smešten u pećinu na zapadnoj padini brda Trebjesa, koja je, po svoj prilici, odranije bila uređena i pripremljena za skrovište takve vrste: "Istoga dana oko podne, međutim, po naređenju Dostanića, višeg činovnika Narodne banke, zlato je izvučeno iz pećine, ponovo utovareno na kamione i odvezeno na nikšićki aerodrom. Još prilikom utovara u kamione odvojeno je devetnaest sanduka kovanog zlata u istočnoj valuti i hitno poslato na aerodrom. Te sanduke zlata vlada je ponela sa sobom. Prema izjavama pratilaca i prisutnih, u svakom od ovih devetnaest sanduka bilo je po trideset kilograma zlata", piše Živković i precizno navodi brojeve svih 19 sanduka.
Sumnjiva računicaPo mnogo čemu što je posle Drugog svetskog rata isplivalo na videlo, Nemci nisu odneli svih onih 10 sanduka zlata Narodne banke čija se težina kretala od pedeset pet do sedamdeset kilograma. Po svoj prilici, barem tri sanduka pre dolaska Nemaca, uz znanje i blagoslov igumana Leontija, negde ga je sklonio njegov prijatelj Petar Koprivica. |
