Ostroška zagonetka - blago Karađorđevića (13): Direktiva iz Beograda
U policijskom dosijeu Leontija Mitrovića čuva se i potvrda o primopredaji zlata, datirana 9. oktobra 1952. godine, dakle dvadesetak dana pošto je ono pronađeno kod Mitrovića, Petra Koprivice, Đura Ivanovića, Ilije Kavaje, Blaža Mitrovića i ostalih aktera ove afere (zlato predaje kapetan Ljubo Petrović, a prima Milan Novaković).
U potvrdi piše da su kod Mitrovića pronađena dva zlatnika "američkog porijekla", kod Petra Koprivice jedna kutija od 25 kilograma, "mada nije mjerena a na nekoliko mjesta je izbušena prilikom vađenja... jedna kutija od osamnaest kilograma koja takođe nije mjerena i jedna kutija u kojoj je nađeno 334 zlatnika", zatim kod Đura Ivanovića jedna kutija u kojoj je bilo 230 zlatnika, kod I. Kavaje 5 zlatnika i kod B. Mitrovića 1.178 zlatnih turskih lira, 24 velika zlatnika i 2 komada od po pola zlatnika. Na kraju se konstatuje da ukupna težina zlata "iznosi 56 kilograma i 63 dekagrama".
Sve iz početkaDa je direktiva Milana Bartoša iz temelja potresla celi postupak istrage i suđenja u "ostroškoj aferi" potvrđuje i Risto Vuković: - Nakon uputstava i direktive koja je stigla iz Saveznog ministarstva za inostrane poslove, odnosno od dr Milana Bartoša, sve je gotovo naglavačke obrnuto. Morali smo praktično sve ispočetka da radimo, ponovo da saslušavamo optužene, da istragu svjesno usmjeravamo, a od nekih optužbi i optuženih i da odustanemo iako smo bili duboko svjesni da su u pljačku zlata iz Ostroga uvalili ruke do ramena. Državni interesi su ipak bili iznad toga.
|
Manjak u računici
Naspram brojnih spekulacija da su zlato pronađeno 1952. godine u Ostrogu i drugde razgrabili oficiri Udbe i drugi kojima se našlo na domašaju ruke, u dosijeu Leontija Mitrovića čuva se zapisnik komisije Materijalno-finansijskog odeljenja Državnog sekretarijata za unutrašnje poslove FNR Jugoslavije, od 18. februara 1953. godine, koju su sačinili Petar Ostojić, Radojica Tanasković i Stanko Jakšić.
Oni su izvršili čišćenje, brojanje i merenje zlatnika zaplenjenih u toj akciji i dopremljenih u Beograd. U zapisniku je precizirano da je nađeno 28 zlatnika od pet turskih lira, dva od dve i po turske lire, 5.699 zlatnika od jedne lire, 20 od pola turske lire, četiri od jedne četvrtine turske lire, zatim jedan zlatnik od 20 američkih dolara, jedan od deset američkih dolara i jedan od pet italijanskih napoleona.
Ukupna težina je 42.094,75 grama. Na toj količini i tužilac zasniva konačnu optužnicu uprkos činjenici da je to četrnaest kilograma zlata manje od količine koja se spominje u već citiranom izveštaju o primopredaji zaplenjenog zlata neposredno nakon akcije Udbe u Ostrogu i drugim mestima. Nije objašnjeno otkud ovolika razlika u težini, a bar delimično objašnjenje se najverovatnije krije u napomeni iz prvog izveštaja da zlato, posebno ono koje je bilo zakopano i zapečaćeno u konzervama, nije mereno.
Uz to, nema nikakve sumnje da su konačni izveštaji i dokumentacija na osnovu koje je pisana optužnica bili pod snažnim uticajem direktive iz Beograda, da se sve ublažava i umanjuje, čak i svote dinara koje su mogle biti dovedene u vezu sa zlatom. Risto Vuković, tada viši saradnik u Službi državne bezbednosti, živo se seća da im je, pored zlata, Petar Koprivica predao i oko 400.000 dinara, a u zapisniku na kojem počiva optužba stoji samo 100.000.
Zagonetka oko razlike u količini zlata pronađenog u Ostrogu i na drugim mestima u septembru 1952. postaje još veća ako se pomenuti podaci uporede sa onima sa kojima operiše okružni javni tužilac sa Cetinja Velimir Bogavac, koji je 2. marta 1953. godine sročio prvu optužnicu protiv Leontija Mitrovića, Petra Koprivice, Ilije Kavaje, Gerasima Čečura, Đorđija - Đola Đurovića, Rada Vojinovića, Blaža Jokanovića, Ristana Vulića, Đura Vukotića, Đura Ivanovića i Blaža Mitrovića.
Uz generalnu prvu stavku optužnice o trgovini zlatnim novcem "u vidu zanata", tužilac precizira da su oni utajili opštenarodnu imovinu, odnosno 74,265 kilograma zlatnog novca (Mitroviću je uz to stavljeno na dušu i to što je Pavlu Đurišiću avgusta 1944. predao sanduk zlata težak 50 kilograma, čime je, kako veli tužilac, "počinio krivično delo privredne saradnje sa neprijateljem").
U policijskom dosijeu Mitrovića sem ove, čuva se, međutim, još jedna optužnica, koju je, najverovatnije barem tri meseca kasnije, takođe sročio Velimir Bogavac (u zaglavlju stoji isti broj i isti datum, 2. mart 1953, ali na kraju piše da je u Okružnom sudu zavedena 3. jula 1953). Ona se bitno razlikuje od prve po tome što je za tri strane sažetija i znatno blaža u kvalifikacijama krivičnih dela, a naročito po tome što je u njoj broj optuženih sa jedanaest sveden na osam: među optuženima više nema igumana Gerasima Čečura, Đura Vukotića i Blaža Mitrovića.
Ključ ove nepoznanice oko dve optužnice, skraćivanja spiska optuženih u ostroškoj aferi i bitnih razlika i ublažavanja kvalifikacija krivičnih dela za one koji su ipak seli na optuženičku klupu, pa i razlika u količini zlata, krije se, izgleda, u jednom kratkom zapisniku čiji se prepis takođe čuva u policijskom dosijeu Leontija Mitrovića.
Reč je o zapisniku sa jednog sastanka u Državnom sekretarijatu za inostrane poslove FNRJ od 13. juna 1953. godine. Tog dana je "državni savetnik za inostrane poslove" dr Milan Bartoš, okupio čelnike odeljenja za štampu, Saveznog državnog sekretarijata za unutrašnje poslove, Saveznog javnog tužilaštva, Saveznog državnog sekretarijata za poslove budžeta i državnu administraciju, Ureda za zaštitu jugoslovenske imovine u inostranstvu i Saveznog javnog pravobranilaštva, a tema sastanka je bila "slučaj zlata koje se nalazi u manastiru Ostrog".
Miš i brašnoRisto Vuković ističe da je Leontije Mitrović od prvog trenutka kad je shvatio da je sve otkriveno pokazao krajnju spremnost da kaže sve što zna o tom nesrećnom zlatu i bogatstvu: - Pri tom gotovo da se nije moglo ni osjetiti nekakvo njegovo nastojanje da umanji krivicu ili prikrije nešto što mu ne ide u račun i sem one sumnjive tvrdnje da je i mitropolitu Arseniju davao novac i da je i on znao odakle taj novac potiče, čini mi se da bih se na svaku njegovu riječ i danas mogao zakleti. Pitao sam ga u jednom trenutku, onako neslužbeno, šta mu bi da se on kao sveštenik i iskusan čovjek upušti u sve to, kako nije mogao da se iščupa iz kandža pohlepe. A on mi je odgovorio: "Ne može, moj Vukoviću, miš proći kroz vreću brašna, a da mu barem rep ne ostane brašnjav"."
|
Ako je suditi po sadržini zapisnika, tu nije bilo mnogo rasprave već je Bartoš izdao direktivu kako se zbog viših državnih interesa mora voditi istraga u ovom slučaju i kakav treba da bude njen epilog. Bartoš je prisutnima predočio "da se istraga po slučaju otkrivanja izvesne količine zlata u manastiru Ostrog ne vodi sa dovoljno budnosti, tako da su podaci o toj istrazi poznati i široj javnosti, te da postoji opravdana bojazan da su ti podaci već sada poznati inostranstvu".
To bi, upozorio je Bartoš, moglo imati dalekosežne negativne posledice na tada aktuelni postupak kod Tripartitne komisije za restituciju monetarnog zlata, odnosno vraćanje jugoslovenskog zlata opljačkanog tokom Drugog svetskog rata, koji još nije bio okončan.
Uputstvo za suđenje
Dr Bartoš je naglasio da istragu treba voditi tako "da ona ustanovi da se radi o zlatu koje potiče iz razlike količine zlata koju su zaplenile italijanske vojne snage u aprilu 1941. godine i one koja je bila predata Italijanskoj narodnoj banci (razlika je bila oko 500 kilograma, prim. B. S) s tim da Savezni državni sekretarijat za unutrašnje poslove i Savezni javni tužilac preduzmu potrebne korake da istraga ustanovi da se radi o zlatu iz navedene razlike", stoji u direktivi kojom se ne samo nalaže kako se mora voditi istraga nego posredno diktira i epilog suđenja, odnosno kakva mora biti i optužnica, a samim tim i presuda optuženima.
