Petar II Karađorđević opet u otadžbini (7): Ukidanje monarhije
Sporazumom Tito-Šubašić Saveznici su definitivno predali Jugoslaviju komunistima, iako je raniji dogovor na relaciji britanskog i sovjetskog ministra spoljnih poslova Idn-Molotov bio da podela interesnih sfera u Jugoslaviji bude 50 naprema 50.
Ovo najbolje ilustruje anegdota u kojoj Entoni Idn zabrinuto objašnjava Čerčilu da će podrškom Titu, u Jugoslaviji biti uveden komunizam. Čerčil ga je upitao: "Da li vi planirate da živite u Jugoslaviji?"
"Ne", odgovorio je Idn.
"E, pa ne planiram ni ja, i stoga se to nas ne treba ticati" - zaključio je Čerčil.
Evo još jednog primera koji ilustruje Englesku "pragmatičnost". Nakon Majskog prevrata 1903. i ubistva poslednjeg obrenovićevskog vladara, engleska kraljevska kuća je optuživala dinastiju Karađorđević za taj zločin. Zato kraljevi Petar I i Aleksandar nikada nisu primljeni na engleski dvor jer se to objašnjavalo solidarnošću sa jednom krunisanom glavom koja je ubijena. Međutim, to nije sprečavalo kraljicu Elizabetu Drugu (čiji je otac kum kralja Petra Drugog) da primi marta 1953 (takođe i 1978. u Bakingemskoj palati) u Londonu Josipa Broza Tita, čoveka koji je ukinuo monarhiju u jednoj savezničkoj zemlji.
Formalno 29. novembra 1945. monarhija je ukinuta bez referenduma,a ukazom Predsedništva Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ, od 8. marta 1947. godine porodici Karađorđević je oduzeto državljanstvo i konfiskovana celokupna imovina. Kralj Petar Drugi je decenijama prikazivan kao izdajnik koji je pobegao u inostranstvo sa "tonama" zlata. Jednopartijska istoriografija ga je napadala, osporavala i klevetala čitavih šest decenija. Prava istina tek poslednje decenije izlazi na videlo, a istorija će dati svoj konačan sud o poslednjem jugoslovenskom monarhu.
Tomislava za kraljaPrema nekim tvrdnjama, početkom pedesetih godina prošlog veka vođena je tajna i intenzivna kampanja da se princ Tomislav karađorđević dovede na presto, te da je iza celog plana stajao Radoje Knežević, bivši ministar dvora koji je tad bio emigrant u Kanadi. Uređujući lokalni glasnik srpskih emigranata, između ostalog je doneo:
To je onda, navelo i kralja Petra, podstaknutog verovatno od svojih pristalica, da u pismu svome bratu ukaže, koliko bi borba oko prestola bila štetna, navodeći za to primer iz srpske istorije: Ja iskreno verujem da te ne rukovode ambicije Vukana, sina Nemanjina. Međutim, oni koji Ti sleduješ, javno o tome govore, da su Ti tu ulogu odredili. Savetuje ga da izvuče pouku iz ovog razdoblja srpske istorije, da bi mogao sagledati kuda te vode, šta žele da sa Tobom postignu nesavesni i nevaljali, koji Ti se predstavljaju Tvojim i prijateljima našega Kraljevskog doma." |
Samo jedan primer koji ilustruje neistinost kvalifikacija Petra Drugog - "Kralja bez zemlje". Šezdeset godina se pričalo da je kralj pobegao iz zemlje sa basnoslovnom količinom zlata. Istina je sledeća - Kraljevina Jugoslavija je marta 1941. imala 84,5 tona monetarnog zlata, od toga u zemlji 10,7 tona, a u inostranstvu 52,869 tona, a 20 tona je pred rasprodato u devize. Od 10,7 tona u zemlji izneto je ukupno 674 kilograma, i to vlada 385 kilograma i generalitet 289 kilograma.
Nakon oslobođenja, tadašnja FNRJ je dobila 49 tona zlata. Kada tom broju dodamo 15,649 tona isplaćenih Americi zbog nacionalizovanja imovine njenih državljana 1948. i 20 tona prodatih u devize, dolazimo do razlike od samo 100 kg zlata, koji su bili pokradeni prilikom transporta u Crnoj Gori tokom Aprilskog rata. Treba istaći i to da je novac za kasnije kraljevo lečenje prikupljan u krugovima naših ljudi u SAD jer je on do kraja života imao finansijskih poteškoća.
Jugoslovenska podela
Sudbina kralja zapravo je zapečaćena još u oktobru 1944. jer u isto vreme kad su antifašistički pokreti bili spremni da preuzmu vlast, Čerčil i Staljin dogovorili su se o posleratnoj podeli sfera uticaja u jugoistočnoj Evropi: Grčka će pasti pod britansku kontrolu; ostale zemlje će, sa izuzetkom Jugoslavije, za koju je nagodba bila 50 prema 50, biti prepuštene Sovjetskom Savezu.
Mnogi autori genezu stavova Saveznika prema zbivanjima u Jugoslaviji objašnjavaju pre svega političkim motivima. Oni su na kraju i igrali značajnu ulogu. Međutim, u ovom periodu, od leta 1943. do leta 1944, još je bila dominantna koncepcija da je osnovni cilj da se vojno porazi Nemačka, da treba raditi sve što je moguće da joj se nanese što veća šteta, dok je sve drugo od sekundarnog značaja. Politička teorija geneze savezničkog stava prema Jugoslaviji zasniva se takođe na netačnoj pretpostavci o zanemarljivo malom značaju zbivanja u Jugoslaviji na rat kao celinu.
Teheranska konferencija održana je u glavnom gradu Irana od 29. novembra do 1. decembra 1943. godine i na njoj su se sastali Čerčil, Staljin i Ruzvelt, to jest "velika trojica".
Odbacivanje Draže
Od bitnijih zaključaka ove konferencije treba istaknuti prvenstveno odluku da se partizanima u Jugoslaviji pruži potpuna podrška, kako vojna tako i politička, putem slanja velikog broja vojnih komandosa u Jugoslaviju i slično. Takođe je odlučeno da će se težiti obnovi nezavisnosti i opsegu nekadašnje Jugoslavije.
Sin britanski oficirPo završetku rata, komunistički režim koji je preuzeo vlast u Beogradu, je sprečio povratak Kralja Petra u zemlju. On i kraljica Aleksandra živeli su u izgnanstvu u raznim zemljama. Prestolonaslednik Aleksandar Drugi rodio se 1945. godine, a školovao se Le Rozeju u Švajcarskoj, Kalverovoj vojnoj akademiji u SAD, Gordonstaunu u Škotskoj i Milfildu u Engleskoj.
Potom je stupio u britansku kraljevsku Vojnu akademiju. Godine 1966. proizveden je u oficira Britanske armije gde je došao do čina kapetana. Njegovo vojno službovanje odvelo ga je na Bliski istok, Italiju i Zapadnu Nemačku. Od kada je napustio vojnu službu, prestolonaslednik Aleksandar posvetio se poslovnoj karijeri. |
Ova konferencija je poremetila i planove izbegličke vlade Kraljevine Jugoslavije na čelu sa Purićem u Londonu, koja je dotad i uživala delimičnu podršku britanske vlade. Međutim, nakon Teheranske konferencije, britanska vlada je otkazala podršku Draži Mihailoviću. Čerčil je to nastojao rešiti sa kompromisom sa Titom, tražeći da Tito prihvati odbeglog jugoslovenskog kralja Petra Drugog nazad u zemlju, a da će Britanija zauzvrat otkazati suradnju sa Mihailovićem. Međutim, Tito na ovaj kompromis nije pristao, a Mihailović je ipak izgubio podršku Londona.
Nakon ove konferencije doći će do značajnije suradnje i dopisivanja između Tita i Čerčila, što će na koncu rezultirati time da će pod britanskim pritiskom, predsednik izbegličke vlade u Londonu biti smenjen a na njegovo mesto će biti imenovan Ivan Šubašić, koji će ostvariti delimično uspešnu saradnju sa Titom i potpisati dva sporazuma Tito-Šubašić.
