Ostroška zagonetka - blago Karađorđevića (11): Ozna sve dozna
Zlato nađeno u Ostrogu u proleće 1945. godine predstavljalo je zlatnu podlogu nove jugoslovenske države. Oni koji su blago sačuvali slavljeni su zato gotovo kao nacionalni heroji, iako je policija od početka gajila određenu sumnju. Svi oni su se godinama posle rata trudili da pokažu odanost državi.
Iguman Leontije Mitrović će biti ključni čovek i u procesu vraćanja zlata i dragocenosti koje su Nemci odneli iz Ostroga 1941. godine pred međunarodnim sudom. Nikada Mitrović nije ni spomenuo da je igde ostao ijedan neprijavljeni zlatnik.
Signal za uzbunu
Iz policijskog dosijea Leontija Mitrovića jasno je da je u Ostrogu ili u neposrednoj blizini, postojalo "dežurno oko" koje je danonoćno motrilo ko dolazi i s kim se druži stari iguman, baš kao što je u stopu praćen i Petar Koprivica. Pažnja je posebno pojačana kada su po Nikšiću počele da zveckaju zlatne turske lire i napoleoni, a Petar Koprivica počeo da obrće zamašne pare.
Žena odala mužaUdba dugo nije zakucala na njegova vrata jer nije imala dokaza. Fatalnu grešku je, izgleda, napravila njegova supruga, koja je u leto 1952. boravila u nekoj banji u Srbiji. Tu se sprijateljila sa nekom ženom iz Čačka, koja joj se požalila da nikako ne može da nabavi malo zlata da bi uredila zube. Ova joj je velikodušno ponudila da joj ona nabavi koliko god joj treba. Ispostavilo se, međutim, da je to bila supruga nekog udbaša, koji nije ostao skrštenih ruku. Najpre je, nakon prve isporuke, nagovorio suprugu da piše "prijateljici iz Nikšića" i pita je da li ima još zlatnika, a kad je otuda ubrzo stigla nova količina i poruka da ima još ako treba, zamršeno klupko je počelo da se odmotava: iz Čačka je stiglo obaveštenje i upozorenje na adresu crnogorske Udbe. |
Tako sve do avgusta 1952. kad je Udba uzela pod svoje ovog predratnog kafedžiju. Pritešnjen dokazima, on je počeo da otkriva skrovišta u kojima je krio blago. Znatno pre otkrivanja zlata i slepci iz bliže okoline Leontija Mitrovića i Petra Koprivice zapazili su da se oni razmeću novcem, da se kupuju, grade i popravljaju stanovi, podižu monumentalni spomenici.
Risto Vuković, tada viši saradnik u Službi državne bezbednosti kojem je Milo Vrbica, načelnik te službe, poverio ovaj delikatni predmet, kasnije je otkrivao: - Signal za uzbunu je, koliko se sjećam, došao od šefa Udbe iz Čačka koji je preko nekog svog čovjeka iz službe doznao da mu je Nikšićanin Petar Koprivica, prodao 30-40 zlatnika. Iskustvo me učilo da u svemu opreznost i taktičnost nije na odmet.
Pozvali smo tog čovjeka iz Čačka (iz optužnice se vidi da je izgleda reč o izvesnom Dragomiru Danojliću, prim. B.S) da dođe i suoči se sa Petrom Koprivicom i to organizovali u strogoj konspiraciji u Podgorici. Sića Pavlovića sam samog uputio u Nikšić da dovede Koprivicu...
Začudo, Petar Koprivica je bez ikakvog dvoumljenja i okolišenja, priznao da je prodao Čačaninu tih 30 ili 40 zlatnika, zaista se više ne sjećam, i sam, bez pitanja, dodao da kod kuće ima još 130 zlatnika. Objasnio je, međutim, da je sve te zlatnike našao u mulju na dnu rezervoara manastirske česme u kojoj je tokom rata ležala skrivena jedna količina zlata, a oficiri Udbe koji su ga, pod nadzorom Sava Brkovića i Andrije Koprivice vadili u aprilu 1945. godine, očigledno nijesu vidjeli i pokupili sve zlatnike.
Pošto je on sjutradan dobio zadatak od Leontija Mitrovića, a po nalogu Sava Brkovića, da popravi razidanu česmu i očisti rezervoar, našao je zlatnike i odlučio da ih ne prijavljuje. Sve je izgledalo sasvim logično i djelovalo vrlo uvjerljivo da su i Sićo i Gojko povjerovali da je to kraj priče i cijela istina.
- Moj Petre, ja bih ti odmah oprostio i tih 30 i svih ostalih 130 dukata kad bi to bilo sve, nego de ti nama ispričaj gdje je glavnica, jer to je sića - velim mu ja za svaki slučaj, jer sam i sam bio pokoleban uvjerljivošću i iskrenošću koja je izbijala iz njegove priče. On samo poblijede i popade ga hladan znoj, ali se ipak brzo pribra i ispriča da je u jednoj lastvici blizu Donjeg manastira zakopao konzervu sa 25 kila zlatnika!
Grobnica za faraonaZnatno pre otkrivanja zlata i slepci iz bliže okoline Leontija Mitrovića i Petra Koprivice zapazili su da se oni razmeću novcem, da se kupuju, grade i popravljaju stanovi, podižu monumentalni spomenici, kaže Risto Vuković. - Leontije je, na primjer, započeo grobnicu u ostroškim stijenama, da je za faraona, ne bi joj mane bilo - kaže Risto Vuković, tada viši saradnik u Službi državne bezbednosti kojem je Milo Vrbica, načelnik te službe, poverio ovaj delikatni predmet - ali su radovi bili obustavljeni nakon njegovog hapšenja. Grobnica je, kako čujem, kasnije ipak dovršena (na mramornoj ploči koja se čuva u grobnici piše da je radove izveo "građevinar Petar Koprivica iz Banjana", prim. B.S) i da su njegove mošti prenijete iz primorja i u njoj sahranjene. |
Tog trenutka smo svi shvatili da smo na pragu velikog otkrića, ali smo odlučili da o svemu ćutimo dok se ne domognemo zlata. Onom kolegi iz Srbije smo kazali da je Koprivica priznao da sem tih zlatnika koje je njemu prodao ima još oko 130 zlatnika i on se već sjutradan zadovoljan vratio u Čačak, a Gojko, Simeun i ja smo se sa Petrom zaputili u Ostrog. Tamo nas je dočekala ogromna masa naroda koji je vrvio na sve strane - mislim da je to bilo na Gospođin dan, kad je u Ostrogu veliki sabor, ali mi o tome nijesmo vodili računa. Nije, naravno, bilo moguće pristupiti otkopavanju zlata dok je narod tu... Pred mrak konačno uvrebasmo priliku. Kopamo tu gdje je Petar kazao.
Tvrđa, kamenje, zemlja suva, ruke da puknu. Petar kao da nije nešto siguran da je baš tu, ali ne odustajemo. Kopa i on, kopamo ja i Sićo, žuljeve nabismo, a od zlata ni traga. U neko doba kramp zvecnu u gvožđe i malo potom se ukaza limena kutija, baš onakva kakvu je Petar opisao. Pogledamo - ona prazna! - Auuu! Zlato je neko pokrao! - zavapi Petar. Meni se smrče pred očima. - Ma, koga ti zavitlavaš! - breknuh i dodadoh mu kramp.
On poslušno uze alatku i nastavi ćutke da kopa i zaista ne potraja, ukaza se i druga istovjetna kutija, ali puna zlatnika! Nikad da je izvadimo iz one tvrđe, mislim da smo je na nekolika mjesta i izbušili krampom, ali odahnusmo kad viđosmo zlato i shvatismo da nam trud nije bio uzalud.
- Ovo je, Petre, u redu, ali kamo ostalo zlato? - insistiram ja dalje. Po tome što se ni za trenutak nije opirao niti pokušavao da se pravda i izvrdava, imao sam utisak da sumnja da ja odnekud sve znam i da mu je sve uzaludno, da je najbolje da sve prizna i otkrije. - Pa već sam kazao da imam još 130 zlatnika sakrivenih ispod jasala u štali. - To smo čuli, to je na sigurnom, kao u kasi, nego kamo ostale konzerve sa zlatom, odnosno kamo dukati iz ove prazne kutije? - uporan ja. - Eno još jedna kutija kod mene, zakopao sam je u bašti pored one stare kruške, nema nikakvog biljega, ali se nadam da ću je nabastati...
Zlatnici u konzervi
Islednicima su potom trebale gotovo dve noći da kopaju i tragaju za zlatom u bašti Petra Koprivice dok nisu našli i drugu konzervu punu zlatnika, nešto manju od one koju su našli u Ostrogu. U njoj je bilo oko 18 kilograma zlatnika. Petar im je potom pokazao i skrivnicu ispod jasala u štali u kojoj se nalazila još manja metalna kutija, neka vrsta njegove "priručne kase", u kojoj su bile tačno 333 turske lire i jedan veliki dukat.
