Reporteri "Vesti" u zatvoru u Nišu (7): Đole Smrt - Zbog ćerke bih ubio ponovo
Đorđe Stanković (64), jedan je od svega sedmorice osuđenika u KPZ Niš koji su tu zbog maksimalne kazne, 40 godina robije. U zatvoru ga svi znaju kao Đole Smrt. Ovaj nadimak je dobio ne samo zato što je iza rešetaka zbog trostrukog ubistva, već i što je prvobitno bio osuđen na smrtnu kaznu. Kada je promenio zakon i njegova kazna je preinačena na maksimalnu vremensku. Ali, Stanković je u ovom zatvoru ipak mnogo poznatiji kao jedan od pravih umetnika sa drvetom. Od šahovskih figura stvara prave male dragulje i na tu svoju veštinu je vrlo ponosan.
Kobna svađa s komšijama
Dok razgovaramo gleda pravo u oči. To je starački, dobrodušan pogled, koji se ne menja ni kada istom bojom glasa pita: "Da niste slučajno za kafu" ili prizna: "Jeste, ubio sam troje ljudi i zatim svakog overio sa po dva hica u glavu. I opet bih. Zaslužili su."
- Dobar sam kao lebac, na ranu da me mažeš, samo nemoj da me praviš budalom - priča.
I dalje se odlično seća tog maja 1997. godine.
Prethodno je učestvovao u svim ratovima, od Slovenije pa nadalje. Svađa s prvim komšijama u selu Velika Trnjina kod Leskovca počela je baš tih, ratnih godina.
- Rođen sam u Prištini, a u Trnjine sam došao na dedovinu. Dobro smo živeli do devedestih, dok komšije nisu zauzele deo mog placa. Tako je sve krenulo, a onda se samo gomilalo, iz jednog problema se množila po dva-tri. Zbog mira sam gutao knedle i popuštao - počinje svoju tešku ispovest Stanković.
Kaže, tog maja, njegova kćerkica je kupila zeca za kućnog ljubimca.
- Onda je, to jutro 30. maja, u radnju upao komšija Stevan Cvetković i krenuo da se dere da mu je moja kćerka navodno ukrala detelinu. Već sam imao prikačen pištolj o pojas, "tetejac". Trebalo je da putujem, i tada ga uvek upašem. Viče on, psuje, preti, a ja izvadim 100 maraka i bacim: "Evo ti za detelinu. Da te moje oči u životu više ne vide." On ne prestaje, počne da mi pominje dete, a druga kćerkica mi je preminula 1984. Mnogo sam osetljiv na decu... Molim ga da mi ne dira decu, ali ne prestaje. Priđem mu i udarim ga jednom u grudi. Odmah padne. Bio sam u punoj snazi. Vola sam mogao da oborim, a ne čoveka. Kad je došao sebi kažem mu: "Lud li si? Vidiš li da ću da te ubijem, beži." A on umesto da ode, zove ženu i sina. Viče kako hoću da ga ubijem - priseća se Đorđe.
Kaže da je hteo, odmah bi ga ubio.
Ovde je sad "vrtić"
Đorđe Stanković priznaje da se za dve decenije provedene iza rešetaka nagledao svega i svačega.
- Znam celu situaciju u zatvoru, ko kako diše, a ispratio sam upravnika i upravnika. Međutim, danas ti je izdržavanje kazne kao "vrtić" u odnosu kako je ranije bilo. Preživeo sam i pobunu 2006. Ceo park je goreo. Još gora je bila Žandarmerija kada je upala. Ležim na podu, vezane mi ruke, a žandar me udara nogom u glavu. Spasao me jedan stražar, podmetnuo ruku da me ne dokači pendrekom. Rekao sam mu: "Ne daj Bože da ti treba krv ili bilo šta drugo, daću. Ispao je čovek prema meni, a nije morao."
Da nisu pominjali dete...
- Počnu i oni da se deru, a ja krenem iza kuće, da se sklonim. Znam sebe, ako ostanem, gotovo, ima nesreću da napravim. I da su tu prekinuli, da su uzeli novac, ili barem da ga je žena (Branka Cvetković) smirila, kad čujem kako ona sad viče na sina da reaguje. Onda sin, Prokop se zvao, krenu: "Pi..o, starog čoveka biješ, dođi probaj mene." U tom trenutku kao da me je neka sila uhvatila za rame i okrenula u njihovom pravcu. Da sam mu prišao, rukama bih ga ubio, nisam uopšte razmišljao da izvadim pištolj, jer znam sebe, ako ga izvadim, odmah pucam. Stanem pred njih i pitam: "Dobro, bre, dokle više da mi se penjete na glavu? Šta više hoćete?" A sin odgovara: "Da sam ti zatekao kćerku da krade, ja bih ovo, ja bih ono." I njemu lepo kažem, ne jednom, pet puta sam rekao, da mi dete ne spominje. Ne prestaje. Ja kleknuo kol'ko me glava preseče. Uhvatio se za teme jer već počele da mi se vrte slike iz rata. Čujem kroz maglu kako i dalje priča, a onda spomenu da bi mi kćerku "raščepio". Tu je bio kraj. Sećam se samo da sam svukao pištolj s kuka i puf, puf, puf, puf. Oborim ih sve na zemlju, izbacim prazan, ubacim pun šaržer i još po dva metka u glavu, svakom - priča tihim glasom Stanković.
Reporteri "Vesti" u zatvoru u Nišu:
2. Amerikanca oduševio koncert iza rešetaka
4. Ojadio državu sa pet razreda škole
Potom je, kaže, ušao u kuću.
- Prvo pozovem ove moje iz Vojske, da pokupe šta sam imao od oružja, a onda nazovem policiju i kažem da mi porodicu ne diraju ili se ne predajem. Kada mi se jedan policajac zakleo u svoju decu da neće biti problema predao sam se. Nije me slagao.
Pitamo ga, da li se sada, u maju 2017. će 20 godina koliko je prošlo od tog zločina, posle svega, kaje.
- Teško mi je samo što tog dana nisam mogao da izbegnem da ih likvidiram onako. Ali, zaslužili su da budu likvidirani. Iskreno ti kažem - veli ovaj umetnik u pravljenju šahovskih figura i jedan od osuđenika s najdužim zatvorskim stažom u Srbiji.
Savremena bolnica
U okviru KPZ Niš je i zatvorska bolnica u kojoj jedino što nisu opremljeni salama za operaciju. Predrag Trumpić, medicinski tehničar, kaže da imaju svoju laboratoriju, stomatološku ordinaciju, čak i jedan od najsavremenijih aparata za ultrazvuk.
Iz jedne od soba izviruje čovek ispoštenog lica, sa štakama i tužnim, gotovo mrtvim očima.
- Zar me ne prepoznaješ - pita Miljana Krstića.
- Aco, to si ti? - u šoku mu prilazi i pozdravljaju kao stari prijatelji.
- Slomio je kuk, a kakva je to grdosija od čoveka bila. U zatvoru je zbog ubistva majke, ali toliko je bio jak i lud da je po tri stražara trebalo da ga savladaju. U šetnji priđe nekome ko je krupniji i kaže: "Da se pošibamo, vidiš da je dosadno." I krene da ga mlati - priseća se Krstić.
Iz zatvora na biro po posao
Miljan Krstić, šef odseka u Službi za tretman, kaže da je novina KPZ Niš koju polako preuzimaju i drugi zatvori u Srbiji "priprema za otpust".
- Po izlasku s odsluženja kazne većina ljudi ne može da se zaposli pošto prijava za posao počinje i završava pitanjem "Da li ste osuđivani?". Zbog toga ih "teramo" da u zatvoru nauče neko deficitarno zanimanje, a mi smo uspostavili odličnu saradnju sa Nacionalnom službom za zapošljavanje i organizacijama koje konkretno pomažu ljudima koji su imali problema sa zakonom. Sada onaj ko izađe iz zatvora ima ime konkretne osobe u Nacionalnoj službi za zapošljavanje kojoj treba da se javi, zatim ima ime i telefon firme u kojoj može da se zaposli - navodi Krstić.
Dodaje da je u toku je izrada procedure, a to je posao ministarstva, da se osuđenicima, pre izlaska iz zatvora olakša vađenje lične karte, zdravstvene knjižice.
- Dakle, oni će već biti pripremljeni za ono što ih čeka napolju i imaju šansu da krenu drugim putem. Na njima je da je ne prokockaju - ističe Miljan Krstić i dodaje da je saradnja sa nemačkom organizacijom Help već dala rezultata, jer je nekoliko ljudi, uz njihovu pomoć, već počelo sopstveni biznis.
