Grešna ljubav Jelene Savojske (13): Slomljena srca
Svoju poetsku priču o predbračnoj ljubavi crnogorske princeze Jelene, Dejan Crvenko počinje opisom velikog slavlja na Cetinju gde je njen otac, knjaz Nikola, okupio sve najviđenije glavare i uz grmljavinu topova, plotune džeferdara i pesmu razdraganog naroda, obznanio da je njegova mezimica Jelena uzela "prsten i jabuku", odnosno da će mu budući naslednik italijanske kraljevske krune Viktor Emanuel Savojski biti zet.
Umesto oduševljenja, nastaje muk među glavarima, a nezadovoljstvo prvi otvoreno iskazuje glasiti Baćo Mićunović:
"Zar princeza crnogorska da mijenja vjeru staru? To na dobro izać neće, kunem ti se, Gospodaru."
On uz to zamera knjazu što je potegao da traži zeta i prijatelje preko mora, pored toliko lepih momaka u Crnoj Gori. Naprasiti i preki knjaz, međutim, mirno odgovara da on od svih "s brda dalje vidi", da je ćerku dao "nasljedniku krune Rima" kako bi Crnoj Gori obezbedio oslonac i u velikom prekomorskom susedu.
Tek što je umirio glavare, knjaz Nikola se suočava i sa otvorenim nezadovoljstvom ćerke miljenica, koja uplakana izlazi pred njega i koju ne može odobrovoljiti pričom o značaju prijateljstva sa italijanskom vladarskom kućom. Evo te dramatične scene:
"A Jelena diže glavu,
niz ramena kosa pade...
Bože jedan, da li ikad
od nje ljepšu ženu dade?"
Jelena je otvorila srce knjazu: "Nesrećna sam, oče mili, zašto da ti više krijem, kada tugu bol i suze, zatajiti ne umijem. Ja znam da ću bit kraljica, silne, moćne Italije, al' s tom krunom, mili oče, tvoja ćerka srećna nije. Uzalud mi zlatna kruna i palate i dvorovi, Lovćenu me srce vuče đe se viju sokolovi... I još nešto neću kriti ispred tebe, moga oca: ja ne mogu zaboravit jednog mladog Crnogorca! Perjanik je tvoje garde, al' mu neću reći ime, i u vatru i u vodu ja bih,oče, pošla s njime..." Jelena, ipak, na kraju veli da je svesna date reči i obećanja, da će drugom žena biti i da zato mora ljubav svoju "na dno srca sahraniti..." Ona na kraju moli oca, to je njena potonja želja, da je do morske obale prati njegova garda, u kojoj će biti i taj momak. Knjaz, dirnut gromovitom tajnom svoje miljenice, uslišuje njenu želju; ona bira peraničku pratnju u kojoj je i njen dragi. Evo dirljivih stihova Dejana Crvenka koji dočaravaju njihov rastanak u Baru pred očima ostalih začuđenih perjanike i svite iz Jelenine pratnje: "Danas kad se rastajemo, Jelena te kune tvoja, princezinu ljubav pamti, ti najveća željo moja."
Jelena zatim kroz suze skida prsten s ruke i daje ga svom dragom da mu to bude amajlija i večiti beleg njene ljubavi:
"Momče zlatnu burmu uze,
na prsi je čvrsto stisnu,
zamućeni pogled diže,
ka ranjeni soko pisnu:
Oh, Jeleno, da nijesi
ćerka moga gospodara,
sabljom bih te odbranio
i doveo do oltara."
Glas lovćenske vile
Pesnik Crvenko, po drevnoj tradiciji narodnih pevača, u pesmu, na kraju, uvodi vilu, koja sa bedema starog Bara dovikuje Lovćenu i u završnom stihu saopštava ime Jeleninog dragog:
"Šta je Sparta i Pijemont
prema tebi, moj Lovćene,
šta Romeo i Julija,
spram Miloša i Jelene."
Poželeo joj sreću
"Idi, nek te sreća prati, tamo preko mora sinja, pa doratu uzdu pusti i poleće put Cetinja." Ovako se perjanik, prema stihovima Dejana Crvenka, oprostio od svoje voljene.
