Grešna ljubav Jelene Savojske (14): Pogibija pesnika
Bratstvo Crvenko je poreklom sa Ljubotinja, nedaleko od Cetinja. Deo njih se, bežeći od siromaštva, svojevremeno preselio u Vitomiricu kod Peći. Nakon prerane smrti roditelja, Aleksa - Leko Crvenko se vratio u Crnu Goru i skrasio u ujčevini u Lješanskoj nahiji, u selu Liješnje, na sredkraći puta Podgorica - Cetinje.
Kad je pristasao, oženio se Milevom, rodom od Vukčevića, i dobio četvoro dece - tri sina i ćerku. Najmlađi Dejan, rođen 1963. godine, od malena je bio miljenik, ne samo roditelja, sestre Milanke i braće Radomira i Budimira.
Po kazivanju sestre Milanke i sestrića Ivana Asanovića, bio je vedri i omiljeni nemirni duh, a blagu i veselu narav je nasledio od majke. Već kao đak osnovne škole na Barutani, pokazivao je ljubav prema knjizi i čitanju. Posebno ga je zanimala istorija i epska poezija, a talenat za pisanje je nasledio od oca, koji je, istina u poznim godinama, takođe pisao pesme.
Završio je Srednju elektrotehničku školu "Vaso Aligrudić" u Titogradu, današnjoj Podgorici (tu je upoznao druga Bata Ražnatovića sa kojim će ostati nerazdvojan do kraja života). Jedno vreme je potom studirao elektrotehniku, pa se prepisao na Višu pomorsku školu u Kotoru, a onda se opet vratio u Titograd i nastavio studije na Ekonomskom fakultetu. Posle dve godine prekinuo je i te studije i na poziv brata Budimira otišao u Beograd, gde počinje svoj kratkotrajni radni vek u firmi Obod.
- Deki je, tako smo ga svi od milošte zvali, vrlo rano počeo da piše guslarske pesme - kaže njegov sestrić Ivan Asanović.
- Gusle su mu bile omiljeni instrumenat, pa je u specijalnim prilikama znao i sam da prevuče gudalom i pokaže da i za to ima nesumnjiv talenat.
U njegovom nevelikom stvaralačkom opusu, biser svakako predstavlja pesma "Jelena Savojska".
- Kao neko kome, očigledno, nije bilo stalo do pesničke slave - veli dalje Dejan Asanović - moj ujak svoje pesme uglavnom nije potpisivao, pa je tako i ova pesma dugo bila bez imena autora.
Trudom i zalaganjem dobrih ljudi i Dejanovih prijatelja, većina njegovih pesama je ipak sakupljena u jednu malu zbirku. Tako se, eto, saznalo i ko je tvorac pesme o Jeleni Savojskoj, kako je Dejan Crvenko svoju mladićku emociju pretočio u setnu priču o poznatoj crnogorskoj princezi i omiljenoj italijanskoj kraljici...
Sve to se, međutim desilo kad Dejana Crvenka više nije bilo među živima. Naime, početkom 1997. godine porodica Crvenko se spremala za veliko porodično veselje - venčanje svog miljenika Dejana, krunisanje njegove dugogodišnje ljubavi sa Macom Potparom. Nažalost, 27. januara 1997, na Svetog Savu, Dejan je doživeo tešku saobraćajnu nesreću u mestu Meterizi, na putu između Cetinja i Podgorice i pet dana kasnije, uprkos svojoj momačkoj snazi i svim naporima lekara Kliničkog centra u Podgorici - podlegao je...
Veličanje prošlosti
- U svojim pesmama veličao je ratničku, junačku prošlost našeg naroda i njegove pesme su svojevrsna spomenica hrabrosti i stradanju za ono što je čoveku najvažnije - za slobodu, ode velikanima naše istorije - priča Ivan Asanović o svom ujaku.
Ređina sa slatkim osmehom
Među nebrojenim autorima koji se i danas, bezmalo sedamdeset godina posle njene smrti, s nesmanjenom znatiželjom i predanošću bave biografijom omiljene italijanske kraljice crnogorskog porekla, novopečene svetice katoličke crkve, jedan od najzapaženijih je poznata italijanska spisateljica Delfina Dući.
Ona je, pored ostalog, 1998. godine objavila roman posvećen kraljici Jeleni. Kao, nesumnjivo, jedan od najvećih poznavalaca života i dela ove nesvakidašnje žene, ona je, kao jedan od izvora saznanja o njoj, koristila i ono što je čula od babe i majke koje su i lično poznavale slavnu Ređinu Elenu.
Upoznale su je, kako je zapisao novinar Radomir Petrić iz Bara - pre Drugog svetskog rata u Asiziji kod Peruđe, u zamku Kostanca na brdima Umbrije, na ceremoniji venčanja njene ćerke Đovane sa bugarskim princom Borisom. Sa te ceremonije su, pored ostalog, donele priče da je Musolini "mali kao čep", da je kralj Viktor Emanuel Treći "kao otirač", dok su kraljicu Jelenu opisivale kao visoku i građenu kao statua i uvek se smejale upoređujući je po visini sa mužem:
- Bila je zaista lepa - zaključuje Delfina Dući na osnovu nebrojenih fotografija kraljice Jelene koje je analizirala - vitka, smeđa, maslinasta boja kože, crna kosa, crne oči, veoma sladak osmeh. Nosila je cipele broj 41! Bila je nesumnjivo jaka i dobra, osetljiva žena, ljudska i otvorena za čovečanstvo, inteligentna i obrazovana...
